Subotička dobrotvorka Mica Radić: bolnica od 200 kreveta

Subotička dobrotvorka Mica Radić: bolnica od 200 kreveta

Subotička dobrotvorka Mica Radić, rođena Sarajlić, ostala je u senci imena svog supruga i njegovog brata. Ulica Braće Radić danas čuva sećanje na Jovana i Dušana, ali ne i na nju. Ipak, upravo je ona u novembru 1918. godine pokrenula bolnicu koja je spasavala živote. Njena priča govori o ženi koja je ličnu tugu pretvorila u rad za druge.

Njeno ime sam prvi put detaljno istražila za rad „Srpske i bunjevačke dobrotvorke u Subotici tokom 19. i 20. veka”. Rad je objavljen 2020. godine u časopisu Baština, u svesci 50. Nastao je na osnovu građe Istorijskog arhiva Subotice i arhiva Srpske pravoslavne crkvene opštine u Subotici. U tom radu sam napisala: „Druga srpska dobrotvorka je Milica Mica Radić, devojački Sarajlić.” Danas joj posvećujem ceo tekst, jer to odavno zaslužuje.

Ko je bila Subotička dobrotvorka Mica Radić?

Mica je bila supruga Jovana Joce Radića, uglednog subotičkog trgovca, a ne njegovog brata Dušana. To potvrđuju tri nezavisna izvora. U svom radu u Baštini navela sam da je Mica zajedno sa suprugom ostavila zadužbinu „Jovana i Milice Mice Radić”. Taj podatak preuzela sam iz knjige Zorana Veljanovića i Dijane Musin „Kolo srpskih sestara u Subotici 1938-2008”.

Mile Tasić u tekstu „Zadužbine”, objavljenom na portalu Subotica danas, potvrđuje isto. On piše da je Jovan uspeo „sa suprugom Milicom, rođenom Sarajlić utemelji zadužbinu”. Za Dušana isti autor navodi da se oženio Olgom, ćerkom pisca Jakova Ignjatovića. Datume Micinog rođenja i smrti nisam pronašla u dostupnim izvorima.

Jovan i Dušan pripadali su imućnoj srpskoj porodici s kraja 19. veka. Prema članku „Ulica Braće Radić (Subotica)” na srpskoj Vikipediji, braća su bila veliki narodni dobrotvori. Pomagali su Maticu srpsku, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu i subotičke škole.

Tasić u istom tekstu opisuje i porodičnu kuću. Jovanova ugaona jednospratnica prostire se od Trga republike prema Ulici Dimitrija Tucovića. Ona se naslanja na Zadužbinu Dušana Radića, koju je projektovao Geza Kocka. U toj zgradi danas radi Srpski kulturni centar „Sveti Sava”.

Rat, zatvor i gubitak

Prvi svetski rat surovo je pogodio ovu porodicu. Prema Tasićevom tekstu „Zadužbine”, oba brata su kao Srbi odvedena u zatvor u Kečkemetu. Dušan se tamo razboleo i umro 1916. godine. Jovan je uspeo da se izbavi iste godine.

Ipak, zatočeništvo je ostavilo trag. Sava Stambolić na portalu Subotica.com piše da je Jovan preminuo 1917. godine od posledica zatvora. Mica je ostala udovica usred rata.

Subotička dobrotvorka Mica Radićna čelu Zadruge Srpkinja

Subotička dobrotvorka Mica Radić je mnogo pre rata bila aktivna u javnom životu. U radu u Baštini navela sam da je 1901. godine izabrana za predsednicu Dobrotvorne zadruge Srpkinja Subotice. Zadruga je osnovana 1877. godine. Cilj joj je bio školovanje siromašnih srpskih devojaka i njihov upis u zanatske škole.

U istom radu zabeležila sam i jedan važan detalj. Zbog nedostatka novca, Zadruga je pod Micinim vođstvom školovala devojke, ali ne i studentkinje. To pokazuje koliko su ove žene radile sa malo sredstava.

Ovakve zadruge nastajale su širom Austrougarske po uzoru na prvu, osnovanu 1867. u Novom Sadu. Portal Srbiju volimo, u tekstu „Humanost srpskih žena kroz istoriju: dobrotvorne zadruge”, opisuje ih kao prosvetna i humanitarna udruženja srpskih žena. Slično je radila i zadruga iz Pančeva, o kojoj sam ranije pisala.

Bolnica sa 200 kreveta u ratnoj Subotici

Najveći ispit stigao je 13. novembra 1918. godine, kada je srpska vojska ušla u Suboticu. U radu u Baštini navela sam da je Mica Radić tada pokrenula akciju pomoći vojnicima zajedno sa Bunjevkama. U odboru su bile i Manda Sudarević i Kata Prćić.

O istom događaju piše Sava Stambolić u serijalu „Oslobođenje i ujedinjenje u Subotici 100 godina kasnije”. Reč je o petoj epizodi pod naslovom „Subotica slavi”, objavljenoj na Subotica.com 20. novembra 2018. Stambolić navodi da se Mica Radić, uprkos ličnoj tragediji, „nesebično trudila oko organizovanja bolnice za srpske vojnike”. Bolnica je imala 200 kreveta, a vodio ju je vojni lekar dr Najdanović.

Prema Stamboliću, Srpkinje i Bunjevke nabavile su slamarice, ćebad, jastuke, posteljinu i posuđe. Obezbedile su i velike zalihe hrane. Ono što nisu mogle da kupe, sašile su same. Bila je to subotička dobrotvorka koja je znala da organizuje ljude, a ne samo da daruje novac.

Žene koje su zaustavile špansku groznicu

Tada je Evropom harala španska groznica. Stambolić u istoj epizodi piše da su žene osam meseci brinule o bolesnicima. Njihov rad presudno je uticao da se zaraza ne proširi među vojnicima.

Brinule su i o duši, ne samo o telu. Svaki bolesni vojnik dobio je poklon za Božić. Dobrotvorke su platile i proslavu krsne slave. Novac su skupljale na zabavama, ali su davale i svoj lični novac. Pomagale su i ruskim izbeglicama koje su tada stizale u grad.

Posebno volim ovaj detalj o saradnji Srpkinja i Bunjevki. On pokazuje da su žene u Subotici umele da rade zajedno kada je bilo najteže. Iste jeseni su Subotičanke bile i među ženama koje su prisustvovale Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu.

Pesma i igranka za dobro delo

Rad se nastavio i posle rata. Na blogu Prošlost Subotice, zasnovanom na građi Istorijskog arhiva Subotica, objavljen je tekst „Supruga Ferenca Piča (Pietsch Ferencné) i subotička kulturna scena nakon Prvog sv. rata”. Autor navodi da je Zadruga, na osnovu molbe koju je potpisala predsednica Mica Radić, dobila pozorišnu salu. U molbi se tražila „pozorišna dvoranica”. Tamo su 15. februara i 11. aprila 1920. održane zabave sa pevanjem.

Takve večeri bile su glavni način da se skupi novac. U radu u Baštini pisala sam da su se ženska društva finansirala od donacija članica i viđenijih Subotičana. Na isti način radila je i Danica Konjović, još jedna zaboravljena subotička dobrotvorka.

Zašto se subotička dobrotvorka danas ne pamti

Zadužbine subotičkih Srba posle Drugog svetskog rata su nacionalizovane. Tasić u tekstu „Zadužbine” navodi da je Zadužbina Dušana Radića vraćena crkvi tek 1994. godine. Sa imovinom je bledelo i sećanje na ljude koji su je darovali.

Ženska imena nestajala su još brže. U zaključku rada u Baštini napisala sam da su ove žene utirale put rodnoj ravnopravnosti, a ostale zaboravljene. Po nekima je nazvana ulica, ali o većini nema nikakvog javnog obeležja. Zato me raduje izložba Srpkinje: snaga kroz vekove, koja vraća takve priče u javnost.

Subotička dobrotvorka Mica Radićnije pisala knjige niti držala velike govore. Iza nje su ostali čisti kreveti, sašiveno rublje i izlečeni vojnici. Ostao je i primer da se dobro delo ne meri glasnošću. Subotička dobrotvorka koja je tugu pretvorila u brigu za druge zaslužuje da je ovaj grad zapamti.

• Izvori po autorima i tekstovima:
  Sandra Iršević, „Srpske i bunjevačke dobrotvorke u Subotici tokom 19. i 20. veka”, Baština, sv. 50, 2020, str. 343-354.
  Mile Tasić, „Zadužbine”, Subotica danas.
  Sava Stambolić, „Oslobođenje i ujedinjenje u Subotici 100 godina kasnije, Epizoda V: Subotica slavi”, Subotica.com, 20. 11. 2018.
  Blog Prošlost Subotice, „Supruga Ferenca Piča (Pietsch Ferencné) i subotička kulturna scena nakon Prvog sv. rata” (autor potpisan inicijalima M. S.).
  Srpska Vikipedija, „Ulica Braće Radić (Subotica)”.
  Srbiju volimo, „Humanost srpskih žena kroz istoriju: dobrotvorne zadruge”.