Pismenost žena u Srbiji: Istorija koju retko pominjemo

Pismenost žena u Srbiji: nepismene bake, obrazovane unuke

Pismenost žena u Srbiji nije uvek bila podrazumevana stvar, iako nam se danas čini da je čitanje i pisanje nešto što se samo po sebi razume. Bila je nešto što se tražilo, dokazivalo i, u mnogim slučajevima, izborilo protiv otvorenog otpora. Osmog septembra obeležava se Međunarodni dan pismenosti, prilika da se ta priča konačno ispriča naglas.

Dovoljno je vratiti se samo dve do tri generacije unazad da bismo naišle na baku, prababu ili komšinicu koja nikada nije naučila da napiše sopstveno ime, dok njena unuka danas možda predaje na fakultetu. Ova priča nije samo statistika. Ona je i lična, porodična istorija koju mnoge žene u Srbiji nose sa sobom, a retko je izgovaraju naglas.

Vek kada je čitanje bilo muška povlastica

Do sredine devetnaestog veka, školovanje devojčica u Srbiji praktično nije postojalo kao sistemska stvar. Obrazovanje se smatralo muškom teritorijom, a devojke su se pripremale za ulogu supruge i domaćice, ne učenice. Promena je počela 1863. godine, kada je u Beogradu osnovana Viša ženska škola, prva srednja škola namenjena devojkama u Srbiji. Njenu nastavu je osmislila i vodila Katarina Milovuk, žena školovana u Rusiji, koja je tri decenije gradila program kakav do tada u Srbiji nije postojao.

I dalje, dugo posle osnivanja te škole, obrazovanje devojaka je ostalo izuzetak, a ne pravilo. Prva ženska gimnazija u Beogradu otvorena je tek 1905. godine, i to nakon dugogodišnjih rasprava o tome da li će obrazovanje devojaka ugroziti tradicionalne vrednosti društva. Do Prvog svetskog rata, od ukupno 1.267 škola u Srbiji, tek 171 je bila namenjena devojkama.

Žene koje su probile prvi zid

Katarina Milovuk je, uz vođenje škole, bila i prva Srpkinja koja je javno tražila pravo glasa, dva puta odbijena, jednom uz obrazloženje da žena udovica bez dece ima previše slobodnog vremena da razmišlja o ravnopravnosti polova. Njene učenice, među kojima su bile Draga Ljočić, prva žena lekarka u Srbiji, i slikarka Nadežda Petrović, kasnije su postale simboli generacije koja je pokazala da obrazovana žena nije pretnja, već dobitak za celo društvo.

Pismenost žena u Srbiji kroz brojke koje šokiraju

Kada danas gledamo popise iz prve polovine dvadesetog veka, teško je poverovati koliko je nepismenost bila raširena, i koliko je bila rodno obojena. Prema popisu iz 1931. godine, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji bilo je nepismeno čak 44,6 odsto stanovništva starijeg od deset godina, ali taj procenat kod žena je iznosio 56,4 odsto, naspram 32 odsto kod muškaraca. Drugim rečima, više od polovine žena u tadašnjoj državi nije umelo da pročita sopstveno pismo.

Stanje se nije naglo promenilo ni posle Drugog svetskog rata. Popis iz 1948. godine pokazao je da je u Srbiji 26,7 odsto stanovništva još uvek nepismeno, sa ogromnom razlikom između grada i sela: u gradovima je nepismenost iznosila oko deset odsto, dok je na selu, gde je živela velika većina žena, dostizala i do 30 odsto. Nepismenost je, kako pokazuju ti podaci, gotovo uvek imala žensko lice i seosku adresu.

Bake za katedrom: masovno opismenjavanje posle rata

Jedna od manje ispričanih priča srpske dvadesetovekovne istorije jeste kako su žene, mnoge od njih već odrasle, majke i domaćice, sedale u klupe kao učenice. Posle Drugog svetskog rata, Antifašistički front žena organizovao je masovne kurseve opismenjavanja po selima i gradovima, paralelno sa zdravstvenim predavanjima i akcijama koje su ženama, prvi put, davale pristup javnom životu.

Za mnoge žene to je bio prvi i jedini susret sa školskom klupom u životu. Učile su da pišu svoje ime uveče, posle poljskih ili kućnih poslova, često uz svetlost petrolejske lampe. Te iste žene su, decenijama kasnije, gledale svoje unuke kako upisuju fakultete, situacija koja bi njihovim bakama bila gotovo nezamisliva.

Od nepismenih baka do obrazovanih unuka: gde je pismenost žena u Srbiji danas

Poslednji popis stanovništva, sproveden 2022. godine, pokazuje koliko je taj put zapravo bio dubok. Nepismenost u Srbiji danas postoji, ali je gotovo u potpunosti generacijska i ženska pojava: prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, među nepismenim stanovništvom čak 71 odsto čine žene, naspram 29 odsto muškaraca, a više od polovine nepismenih žena ima 65 ili više godina. To su, doslovno, bake i prabake o kojima je ovaj tekst.

Istovremeno, slika se potpuno preokrenula na drugom kraju obrazovne lestvice. Više ili visoko obrazovanje danas ima 24 odsto žena starijih od 15 godina, naspram 20,7 odsto muškaraca u istoj grupi. Žene čine 59 odsto upisanih studenata i 61 odsto diplomiranih. Unuke nepismenih baka danas ne samo da čitaju, nego u proseku i duže studiraju od svojih vršnjaka.

Zašto je priča o pismenosti žena u Srbiji i dalje važna

Lako je pomisliti da je borba za pismenost žena stvar davne prošlosti, tema za istorijske udžbenike. Ali generacija žena koje su u odraslom dobu učile abecedu još uvek je živa, još uvek su nečije bake, majke, komšinice. Njihova nepismenost nije bila lenjost ili nedostatak sposobnosti, već posledica sistema koji ženama dugo nije davao ni priliku da nauče.

Kada ovog 8. septembra pomislimo na Dan pismenosti, vredi se setiti da svaka žena koja danas slobodno čita knjigu, piše mejl ili prati vesti na telefonu stoji na ramenima žena koje su se za pismenost u Srbiji doslovno izborile, jedno slovo, jedan čas, jedna generacija po generaciju.