Secesija u Subotici: grad koji je odlučio da bude lep i nikad nije odustao

Secesija u Subotici nije muzejski eksponat, ona diše na svakom uglu i svaki juni podseća zašto ovaj grad stoji sam za sebe na mapi Evrope. Desetog juna, na Svetski dan secesije, Subotica ne obeležava datum, ona slavi sopstveni identitet. Malo koji grad na kontinentu može da kaže da mu jedan arhitektonski pokret živi u genima, ali Subotica to može i to s ponosom potvrđuje svake godine iznova.

U Velikoj većnici Gradske kuće održana je konferencija pod nazivom Lepota u svakodnevici: žene, umetnost i pogled na život u doba secesije. Kroz predavanja i diskusije učesnici su osvetlili položaj žena, umetničko stvaralaštvo i svakodnevni život koji je ovaj pravac nosio sa sobom.

Konferencija o secesiji u Subotici: restauracija, arhitektura i živo nasleđe

Karolina Biači, diplomirana restauratorka kamena i savetnica za zaštitu spomenika, govorila je o restauraciji Spomen-česme na Paliću. Njeni projektanti bili su Deže Jakab i Marcel Komor, autori koji su svojom rukom oblikovali lice ovog grada. Spomen-česma nastala je kao simbolična kruna subotičke secesije, podignuta u trenutku kada su završene Gradska kuća i ostale ključne secesijske građevine. Bila je to tačka na kraju jedne zlatne rečenice arhitektonske istorije.

Arhitekta Zoltan Valkai ukazao je na to da secesijski motivi nisu vezani samo za Suboticu. Oni su prisutni i u manjim mestima u okolini i širom regiona, gde i danas svedoče o snazi ovog pokreta. Valkai je posebno govorio o mađarskoj, floralnoj varijanti secesije sa ravničarskim cvetnim motivima, prisutnoj u Kanjiži. Centar bačke secesije ostaje Subotica, rekao je, a tamošnje građevine i dalje su standard prema kome se sve meri.

Subotica u evropskoj mreži secesijskih gradova

Subotica je 2013. godine postala članica Evropske mreže secesijskih gradova. Od tada svaki juni donosi novi program koji ne cilja samo na stručnjake. Čila Goli, pomoćnica gradonačelnika, naglasila je da je cilj ove godine bio što šira publika, pa su manifestacije organizovane u gotovo svim kulturnim institucijama na teritoriji Subotice. Radionice, izložbe, prezentacije, sve je to bilo osmišljeno da secesija u Subotici dopre do onih koji je možda nikada nisu svesno gledali.

Postoje gradovi koji su nastali iz potrebe i postoje gradovi koji su nastali iz sna. Subotica pripada onima koji su sanjali. Dok ostatak sveta obeležava Svetski dan secesije kao kulturnu godišnjicu, ovaj grad na severu Srbije ga slavi jer ta prošlost još uvek traje u sadašnjosti.

Fasade koje pamte i srca od keramike

Secesija nije bila samo arhitektonski pokret, bila je pobuna. Pobuna protiv ravnih linija, hladnog kamena i građevina koje ne osećaju ništa. Umetnici i arhitekti s kraja devetnaestog veka odlučili su da zgrade mogu da procvetaju. I nigde ta odluka nije ostavila dublji trag nego ovde.

Na fasadi Rajhlove palate postoji jedno keramičko srce koje ne kuca, ali priča. Arhitekta Ferenc Rajhl ugradio ga je u žolnai keramiku kao ispovest i ljubavno pismo gradu. Nije znao da gradi i sopstveni epitaf. Bankrot je došao brzo, palata je otišla na prodaju, a on je grad napustio slomljen. Ostalo je srce na fasadi i to srce i danas govori više od svake analize o tome šta je secesija u Subotici stvarno bila.

Prošetajte centrom i brojte. Gradska kuća sa tornjevima koji izgledaju kao da su nikli iz bajke. Sinagoga, jedna od najlepših u Evropi. Nekadašnja Narodna banka, danas pošta, čija fasada izgleda kao tkanje a ne kao zidanje. Vila Aleksandar, vila Menhart, vila Vojnić. Svaka od njih je rečenica u istoj dugoj pesmi.

Željeznicka stanica govori putniku da je stigao negde posebno još pre nego što izađe na peron. Palata Lifka, Konjovićeva kuća, nekadašnji hotel Zlatno jagnje, sve su to lica jednog grada koji je na prelomu vekova odlučio da bude lep. Žolnai keramika iz Pečuja, organski oblici, boje koje se menjaju sa svetlošću, motivi preuzeti iz prirode i narodnog veza, to nije bila slučajna dekoracija. Bio je to manifest.

Konferencija je još jednom potvrdila da secesija u Subotici nije tema za seminare. Ona je način na koji ovaj grad razume sebe. I dok sunce pada na fasade boje starog zlata, taj razgovor između prošlosti i sadašnjosti još uvek se čuje.