Zaboravljene kompozitorke: Žene koje su pisale muziku i ostale neprepoznate
Zaboravljene kompozitorke Srbije stvorile su dela koja pune koncertne dvorane. Ali njihova imena? Niko ih ne zna.
Zamislite da ste ceo život pisali muziku. Osvajali nagrade. Živeli za note. A onda otvorite enciklopediju i vas nema.
To nije fikcija. To je stvarnost desetina srpskih kompozitorki.
Dr Nataša Kostadinović je pet godina istraživala upravo tu tišinu. Njena knjiga, predstavljena u Muzičkoj školi u Subotici, prvi put sistematski dokumentuje kompozitorke Srbije. I ono što je pronašla – uznemiruje.
Samo četiri-pet rečenica
Kostadinović je skupila sve medijske tekstove o osam priznatih kompozitorki. Žene koje su živele za muziku, učile u inostranstvu, osvajale nagrade.
„Sakupila sam 365 stranica tekstova o njima i to je bio mali broj,“ kaže dr Kostadinović.
„Negde je to samo četiri-pet rečenica.“
Četiri-pet rečenica. Za čitav životni opus.
Za poređenje, prosečan intervju sa muškim kompozitorom lako prelazi nekoliko stranica. Zaboravljene kompozitorke nisu nestale iz muzike. Nestale su iz teksta.
Istraživanje koje je čekalo deset godina da bude objavljen
Doktorat je odbranjen pre deset godina. Knjiga je objavljena tek nedavno.
Zasluge idu Zavodu za ravnopravnost polova u Novom Sadu i ediciji „Roza Luksemburg“. Ta edicija se bavi objavljivanjem upravo ovakvih istraživanja – doktorskih i magistarskih radova o temama koje sistem ignoriše.
„Knjiga je ograničena na 150 stranica, a sam doktorat je mnogo veći nego što je knjiga,“ kaže Kostadinović.
Petogodišnji rad. Lični razgovori sa svakom od sagovornica. Putovanja, snimanja, beleženje od detinjstva do zrelog stvaralaštva. Sve to stalo u 150 stranica, jer toliko je bilo mesta.
Recenzentkinja dr Margareta Bašaragin objasnila je značaj ovakvog pristupa.
„Njen rad je odličan da se sistematizuje znanje kompozitorki koje su nedovoljno poznate i priznate kod nas i u Subotici,“ rekla je Bašaragin. „Zanimljiv je i metod istraživanja – analitička analiza sadržaja i metod životne priče.“
Metod životne priče znači razgovor otvorenog tipa. Žena sama pripoveda o svom životu. Sama gradi svoju priču. Kostadinović je samo slušala i zapisivala.
Šokantno otkriće: Ni same kompozitorke ne žele tu titulu
Ovo je možda najteži deo istraživanja.
Kostadinović je očekivala da će kompozitorke biti ponosne na svoj identitet. Umesto toga, naišla je na ambivalenciju.
„Iznenadilo me je to da su mišljenja podeljena – da čak i žene same ne žele biti u potpunosti samo žene,“ objašnjava Kostadinović.
„Žele više biti poistovećene sa muškarcima, jer smatraju da je muški rad više priznat.“
Ovo nije slabost. Ovo je racionalan odgovor na iracionalan sistem.
Ako te etiketiraju kao „ženskog kompozitora“ odmah si manje ozbiljna. Odmah si sentimentalna. Odmah si manje vredna.
„Mnoge od njih govore u smislu da ne žele da budu rodno obeležene,“ dodaje ona. „I ja se s tim slažem. Ne možemo reći, ako je neka muzika sentimentalna, da je ženski složena. To nema nikakvog stručnog utemeljenja.“
Sistem je naučio žene da se odreknu dela svog identiteta. Samo da bi opstale.
Mediji pišu o njima,ali bez roda
Postoji još jedan, jezički, oblik brisanja.
Čak i kada mediji pišu o kompozitorkama – ne koriste ženski rod.
„Nisu kompozitorke, nego su kompozitori. Nema rodno ravnopravnog jezika,“ kaže Kostadinović.
To važi i za stručnu literaturu. I za novinarske tekstove. Bez obzira na pol autora.
Jezik koji ignoriše rod nije neutralan. On aktivno briše.
Kada novinar napiše „kompozitor“ za ženu čitalac zamišlja muškarca. Kompozitorka postaje nevidljiva već u prvoj rečenici teksta o njoj.
SANU: Jedna žena naprema desetorici muškaraca
Brojevi govore sve.
Kada je istraživanje rađeno, jedina žena članica SANU u oblasti muzike bila je Isidora Žebeljan. Nakon njene smrti, to mesto zauzela je Aleksandra Vrebalov.
Jedna naprema desetorici.
Direktorka Muzičke škole u Subotici Dragana Nikolić naglasila je na promociji da su žene izborile ravnopravnost – ali i da se od njih danas očekuje mnogo više.
„Sve što radim, radim posvećeno i sa ljubavlju,“ rekla je Nikolić.
Ta posvećenost postoji. Oduvek je postojala. Samo nije bila vidljiva.
Priča nije završena
„Bilo bi interesantno videti šta se desilo nakon deset godina,“ kaže Kostadinović. „Koje su se nove ličnosti pojavile, i da li se o njima piše, da li se o njima čuje, da li se o njima zna.“
Odgovor na to pitanje – i dalje čeka.
Kao što su, predugo, čekale i zaboravljene kompozitorke. Čije note pune koncertne dvorane. Dok njihova imena ostaju van programskih knjižica.
Možda je vreme da to promenimo.
