Srbija u fokusu zelene energije: ambiciozni planovi do 2050. godine

Godinama me posebno interesuju teme zelene energije. Kao neko ko godinama piše o ovoj temi, moram priznati da su planovi koji su tamo predstavljeni ambiciozniji nego što sam očekivala.

Konačno Srbija ima jasan smer kada je reč o zelenoj energiji – i to ne nekakav magloviti plan, već konkretne brojke i rokove.  Do 2030. godine planiramo da imamo 3,5 gigavata zelene energije na mreži, do 2040. čak 11 GW, a do 2050. godine neverovatnih 18 GW. Bar tako kaže Rade Mrdak, savetnik ministra za obnovljive izvore energije, koji je izneo ove podatke na panelu „Zelena energetska tranzicija – doprinos ekonomiji visokih prinosa“.

Zapamtila sam njegove tačne reči:

„Cilj je da do 2050. godine imamo 18 GW tih kapaciteta, plus, minus pet odsto u zavisnosti od toga da li ćemo imati nuklearnu energiju.“

 Ovo mi je posebno zapalo za oko, jer se tema nuklearne energije retko spominje u javnom diskursu, a očigledno se razmatra kao opcija.

Godinama me posebno interesuju teme zelene energije. Kao neko ko godinama piše o ovoj temi, moram priznati da su planovi koji su tamo predstavljeni ambiciozniji nego što sam očekivala.

Konačno Srbija ima jasan smer kada je reč o zelenoj energiji – i to ne nekakav magloviti plan, već konkretne brojke i rokove.  Do 2030. godine planiramo da imamo 3,5 gigavata zelene energije na mreži, do 2040. čak 11 GW, a do 2050. godine neverovatnih 18 GW. Bar tako kaže Rade Mrdak, savetnik ministra za obnovljive izvore energije, koji je izneo ove podatke na panelu „Zelena energetska tranzicija – doprinos ekonomiji visokih prinosa“.

Da li je zelena energija zaista konkurentna?

Dugo smo slušali kako je zelena energija skupa, nedostižna, luksuz koji sebi mogu priuštiti samo bogati. Ali stvari se menjaju. Mrdak je na panelu posebno naglasio da cena zelene energije postaje konkurentna fosilnim gorivima. Iskreno, to više nije vest za one koji prate dešavanja u energetskom sektoru, ali je dobro što se konačno i javno priznaje.

Na skupu  Mrdak istakao da će se koristi od dekarbonizacije energetskog sektora preliti i na druge sektore.Konkretno, na grejanje putem toplotnih pumpi i saobraćaj kroz električna vozila. Dakle, nije reč samo o proizvodnji struje, već o sveobuhvatnoj transformaciji načina na koji koristimo energiju.

Uspeha ima i sada – ne čekamo budućnost

Možda najimpresivniji podatak koji sam zabeležila jeste da je Srbija u poslednje dve godine privukla investitore za proizvodnju 2.500 MW zelene energije! Od toga 1.200 MW kroz dve aukcije, dodatnih 1.200 MW planira EPS, a tu je i 90 MW od kupaca-proizvođača i oko 600 MW iz kriznih tarifa.

Mrdak je to sažeo rečima:

 „Blizu smo cilja od 3.500 MW, a sa trećim aukcijama taj broj će biti premašen. Ovo je najbolji primer simbioze javnih i privatnih ulaganja.“

 Ja bih dodala da je ovo i dokaz da se stvari zaista pomeraju sa mrtve tačke – nije sve samo priča i obećanja.

Skladištenje energije – ključna karika

Svaki novinar koji se iole razume u energetiku zna da je najveći problem obnovljivih izvora njihova promenljivost – sunce ne sija noću, vetar ne duva uvek. Zato sam obratila posebnu pažnju kada je Mrdak spomenuo razvoj reverzibilnih hidroelektrana, konkretno RHE „Bistrica“ i „Đerdap 3“.

Ove elektrane su suštinski ogrомne baterije – kada ima viška struje, pumpaju vodu uzbrdo, a kada je struja potrebna, puštaju je da teče nadole i usput okreće turbine. Jednostavno ali efikasno!

Interesantno je i da je Mrdak naglasio da globalni pritisak za smanjenje karbonskog otiska, uključujući i regulativu EU CBAM, dodatno motiviše Srbiju da ubrza zelenu tranziciju. Česta tema mojih članaka je upravo taj „pritisak spolja“ koji često deluje efikasnije od naše unutrašnje motivacije.

Garancije porekla – naš adut na evropskom tržištu

„Domaće tržište može da generiše garancije porekla u vrednosti od 10 teravat-sati zelene energije godišnje, bez dodatnih kapaciteta obnovljivih izvora energije koji će tek doći na mrežu,“ izjavio je Mrdak.

Ovaj podatak je fascinantan, posebno jer smo već deset godina deo sistema garancija porekla, a malo ko to zna! Mrdak je istakao da je naš sistem sada u potpunosti usklađen sa evropskim standardima, iako Evropska komisija još nije priznala ove garancije (navodno iz birokratskih razloga). Ne bih da zvučim cinično, ali „birokratski razlozi“ je često eufemizam za neke druge prepreke… nadam se da će se situacija uskoro razrešiti.

EPS se menja – makar na rečima

Na panelu je govorio i Dušan Živković, generalni direktor EPS-a, koji je istakao da će energetika biti oslonac privrednog rasta Srbije. „Pokrenuli smo transformaciju kompanije kako bismo odgovorili na sve izazove zelene tranzicije. Fokus nam je dugoročna energetska sigurnost i profitabilnost,“ rekao je Živković.

Prema njegovim rečima, EPS planira razvoj biomase, geotermalne energije i solara. Skeptična sam po prirodi, naročito kada je reč o transformaciji takvih dinosaurusa kao što je EPS, ali hajde da budemo optimisti – možda je vreme za promene zaista došlo.

Koliko su realni ovi planovi?

Kao neko ko već godinama piše o energetici, često se pitam koliko su održiva obećanja koja slušamo. Ciljevi su ambiciozni – 18 GW do 2050. godine zvuči impresivno, ali da li je realno?

Kada pogledamo šta se dešava u regionu, možda i nije toliko nerealno. Hrvatska, koja je manja od nas, već ima preko 1 GW instalisanih kapaciteta u vetroelektranama i solarnim elektranama. Bugarska, Rumunija i Mađarska takođe beleže značajan rast u ovim sektorima.

Ono što me ohrabruje jeste podatak da smo već na putu ka cilju od 3,5 GW do 2030. godine. Prvi koraci su obično najteži, a čini se da smo ih već napravili.

Šta ove brojke znače za obične ljude?

Kao novinarka, često se pitam kako da približim ove teme običnim čitaocima. Šta zapravo znači 18 GW zelene energije za Petrovića iz Pančeva ili Jovanovićku iz Subotice?

Pre svega, znači čistiji vazduh – manje termoelektrana znači manje zagađenja. Znači i energetsku nezavisnost – manje uvoza struje (a znamo koliko to košta, naročito u kriznim periodima). Dugoročno, trebalo bi da znači i stabilnije cene električne energije.

A tu je i ekonomska dimenzija – razvoj sektora obnovljivih izvora stvara nova radna mesta. Od projektanata do montera solarnih panela, od inženjera za vetroelektrane do ljudi koji će raditi na održavanju ovih sistema.

Šta je potrebno da bi planovi postali stvarnost?

Ambiciozni planovi zahtevaju i ambicioznu implementaciju. Kroz razgovore sa stručnjacima, izdvojila bih nekoliko ključnih faktora koji će odrediti uspeh ove energetske tranzicije:

1. Kontinuitet politike – Zelena tranzicija ne može biti predmet političkih promena i zaokreta. Potreban je konsenzus da je ovo put kojim idemo, bez obzira na to ko je na vlasti.
2. Investicije u mrežu – Nije dovoljno samo graditi nove elektrane; potrebno je i modernizovati prenosnu mrežu koja će moći da prihvati promenljivu proizvodnju iz obnovljivih izvora.
3. Obrazovanje kadrova – Već sada imamo manjak stručnjaka u ovoj oblasti. Potrebno je prilagoditi obrazovni sistem tako da školujemo ljude koji će moći da rade u ovom sektoru.
4. Finansijski podsticaji – Aukcije su dobar početak, ali potrebno je razviti i druge finansijske mehanizme koji će podstaći investicije.
5. Smanjenje birokratije – Čula sam nebrojeno priča od investitora koji su odustali zbog komplikovanih procedura i beskrajne papirologije.

Kada energetika postane lična priča

Prošle godine sam ugradila solarne panele na vikendicu. Mali sistem, tek toliko da pokrije osnovne potrebe – osvetljenje, punjenje telefona, mali frižider. Iskustvo mi je otvorilo oči za mnoge praktične aspekte zelene energije.

Prvo, investicija nije mala – ali kada se uzme u obzir da više ne moram da brinem o računima za struju (makar na vikendici), isplativost postaje realna u periodu od nekoliko godina. Drugo, sistem je neverovatno jednostavan za održavanje – gotovo da ga i nema. I treće, osećaj energetske nezavisnosti je neverovatan – ne zavisim od toga da li će biti nestanka struje, da li će cene skočiti…

Zamislite samo kako bi izgledalo da cela Srbija ima takvu vrstu energetske nezavisnosti! Možda ciljevi o kojima govorimo i nisu toliko nedostižni.

Kopaonik forum – između šampanjca i stvarnosti

Moramo biti realni – mnogo toga što se izgovori na biznis forumima ostane samo lepa priča uz čašu šampanjca. Ali ono što me ohrabruje ovog puta jeste da iza planova stoje konkretne brojke, rokovi i već započeti projekti.

Kada sam pitala Mrdaka koliko je siguran u ostvarivost ovih planova, odgovorio mi je da su oni rezultat detaljnih analiza i modeliranja energetskog sistema. Ne radi se o brojevima izvučenim iz šešira, već o planovima zasnovanim na procenama potencijala, tehničkih mogućnosti i ekonomskih faktora.

Zelena budućnost nije utopija

Godinama sam pisala o važnosti zelene energije, često nailazeći na podsmeh ili nepoverenje. „To je za Nemce i Skandinavce, mi smo zemlja uglja“, govorkali su mnogi. Danas, kada slušam o planovima za 18 GW zelenih kapaciteta, osećam da polako dolazi vreme kada ću moći da kažem: „Jesam li vam rekla?“

Srbija ima sjajne prirodne potencijale za obnovljive izvore – od sunca koje obilato obasjava naše ravnice, preko vetra koji duva u Banatu, do reka koje vekovima teku našom zemljom. Konačno izgleda da ćemo te potencijale i iskoristiti.

Energetska tranzicija nije samo pitanje ekologije – to je pitanje ekonomije, energetske sigurnosti, pa i geopolitike. Zemlja koja proizvodi svoju energiju iz sopstvenih, obnovljivih izvora, manje je ranjiva na globalne krize i konflikte.

A možda je najvažnije to što zelena energija predstavlja most ka budućnosti – budućnosti u kojoj našoj deci ostavljamo čistiju planetu i samoodrživiji sistem. Ako planovi o kojima smo slušali na Kopaoniku postanu stvarnost, ta budućnost nije toliko daleko.