Na području Deliblatske peščare požar preti opstanku

Požar na području Deliblatske peščare tokom jula i avgusta ponovo je otvorio pitanje budućnosti ovog jedinstvenog prirodnog prostora. Posle velikih požara najvažnije pitanje nije samo šta je izgorelo. Važno je i kako će se prostor obnavljati i kakvu prirodu želimo da sačuvamo. Deliblatska peščara nije samo velika šumska površina. Ona predstavlja složen mozaik različitih staništa, među kojima su šume, travne površine, žbunasta vegetacija i otvorena peščarska staništa. Upravo ta raznovrsnost čini osnovu njenog biodiverziteta.

Zato obnova posle požara ne može da se zasniva samo na ponovnom pošumljavanju. Potrebno je pažljivo proceniti svako stanište i njegovu prirodnu funkciju. Tek tada može se odlučiti gde treba pomoći prirodi, a gde joj treba omogućiti da se sama obnovi.

Području Deliblatske peščare potrebna je pažljiva obnova

Požar predstavlja ozbiljan udarac za ovaj prirodni prostor. Posledice se ne ogledaju samo u materijalnoj šteti i izgoreloj vegetaciji. Veliki požari mogu dovesti do stradanja životinja, degradacije zemljišta i poremećaja složenih ekoloških odnosa. Na sve to treba dodati i zagađenje vazduha. Tokom požara u atmosferu se oslobađaju značajne količine ugljen dioksida. On predstavlja jedan od ključnih gasova povezanih sa efektom staklene bašte i savremenim klimatskim promenama.

Ipak, požar ne treba posmatrati isključivo kao katastrofu. On može biti i prilika da se iz prethodnih iskustava izvuku važne pouke. Buduće upravljanje ovim prostorom može se usmeriti ka većoj otpornosti ekosistema. Području Deliblatske peščare zato je potreban pristup koji uvažava različitost njenih staništa. Jedinstveno rešenje za čitavu opožarenu površinu ne bi bilo dovoljno.

Zašto ponovno pošumljavanje nije jedino rešenje

Različita staništa imaju različite ekološke funkcije. Zbog toga obnova ne bi trebalo automatski da znači sadnju novih stabala na svim opožarenim površinama.

Na pojedinim mestima prirodna sukcesija može biti najbolji oblik obnove. Prirodi tada treba omogućiti da sama pokrene proces vraćanja vegetacije. Takav proces potrebno je stručno pratiti i procenjivati njegov tok. Na drugim mestima biće potrebne aktivne mere. One mogu uključiti uklanjanje invazivnih biljnih vrsta i obnovu travnih ekosistema. Tamo gde je sadnja opravdana, treba pažljivo birati vrste koje odgovaraju lokalnim uslovima. Takva obnova zahteva više vremena. Ipak, ona može doneti stabilniji i raznovrsniji ekosistem od jednostavnog vraćanja izgubljene šumske površine.

Autohtone vrste imaju važnu ulogu

Posebnu pažnju treba posvetiti izboru biljnih vrsta koje će biti korišćene tokom buduće obnove. Prednost treba dati autohtonim vrstama lišćara, prilagođenim lokalnim ekološkim uslovima. Sa sadnjom četinarskih vrsta potrebno je biti posebno oprezan. Prema dostavljenom tekstu, kleka, Juniperus communis, jedina je autohtona četinarska vrsta karakteristična za ovo područje.

Važno je uzeti u obzir i strukturu postojećih šumskih sastojina. Guste i homogene sastojine sa velikim udelom zapaljive biomase mogu predstavljati veoma zapaljiv vegetacioni sklop. Pojedine borove sastojine mogu doprineti brzom širenju požara. Zato cilj buduće obnove ne treba da bude samo nadoknada izgubljenog broja stabala. Potrebno je stvarati stabilnije i raznovrsnije sastojine. Takve sastojine mogu doprineti većoj otpornosti prostora na buduće požare i druge poremećaje.

Području Deliblatske peščare potrebni su i travni ekosistemi

Travni ekosistemi predstavljaju jedan od najvažnijih elemenata prirodnog mozaika Deliblatske peščare. Istovremeno, oni spadaju među najugroženije elemente ovog prostora. Otvorene travne površine pružaju životni prostor brojnim biljkama, insektima, pticama i drugim organizmima. Posebno su značajne za vrste kojima odgovaraju otvorena i poluotvorena staništa.

Njihov prostor poslednjih decenija smanjuju zarastanje travnih površina i širenje žbunaste vegetacije. Dodatni problem predstavljaju invazivne biljne vrste koje mogu menjati prirodnu strukturu staništa. Zbog toga obnovu treba posmatrati šire od pitanja šumskog pokrivača. Očuvanje otvorenih prostora jednako je važno za ukupnu prirodnu ravnotežu.

Ispaša može pomoći očuvanju otvorenih staništa

Uvođenje i pravilno upravljanje ekstenzivnim stočarstvom može imati značajnu ulogu u očuvanju travnih površina. Posebno važnu ulogu može imati kontrolisana ispaša. Ona može sprečiti zarastanje otvorenih i poluotvorenih staništa. Istovremeno može doprineti kontroli invazivnih biljnih vrsta. Pravilno upravljanje travnim površinama može smanjiti i količinu zapaljive biomase. Time se može doprineti sprečavanju nastanka i širenja budućih požara.

Takav pristup oslanja se i na tradicionalne načine upravljanja prostorom. Istovremeno omogućava uključivanje lokalnih ljudi u korišćenje i očuvanje staništa.

Požari su deo istorije ekosistema, ali nisu isti

Požari su istorijski bili jedan od faktora koji su uticali na dinamiku i sukcesiju pojedinih ekosistema. Međutim, savremeni požari često se razlikuju po učestalosti, intenzitetu i prostornom obimu. Zbog toga ih ne treba nekritički posmatrati kao poželjan način upravljanja prirodom. Potrebno je razumeti kako su se ekološki procesi odvijali ranije. Važno je proučiti i način na koji se ti procesi danas mogu usmeriti u korist biodiverziteta. Takvo znanje može pomoći u planiranju buduće obnove.

Jedna od mogućih posledica požara jeste nastanak novih otvorenih površina. Takva staništa mogu pogodovati brojnim vrstama koje zavise od otvorenih i poluotvorenih prostora. To je posebno važno za vrste čiji se životni prostor smanjivao zbog zarastanja. Širenje žbunaste i drvenaste vegetacije promenilo je karakter pojedinih staništa. Zbog toga opožarene površine ne treba automatski i u celosti sanirati pošumljavanjem. Na pojedinim mestima očuvanje otvorenog prostora može biti najbolji oblik obnove.

Prirodna sukcesija može biti važna šansa

Na pojedinim mestima priroda može sama pokrenuti proces obnove nakon požara. Takvim površinama treba omogućiti prirodnu sukcesiju uz stručno praćenje. Praćenje je važno jer omogućava da se vidi kako se vegetacija vraća. Na osnovu tih promena može se proceniti da li je potrebna dodatna intervencija.

Na području Deliblatske peščare zato treba pažljivo proceniti svaku opožarenu površinu. Neke površine mogu se prirodno obnoviti bez sadnje. Drugde će biti potrebno uklanjanje invazivnih vrsta. Na pojedinim mestima treba obnoviti travne ekosisteme. Tamo gde je sadnja neophodna, treba koristiti autohtone vrste žbunja i drveća. Izbor vrsta mora biti povezan sa lokalnim ekološkim uslovima.

Šta požar može promeniti u budućnosti?

Ovaj požar treba da bude upozorenje za buduće upravljanje Deliblatskom peščarom. Rizik od velikih požara mora biti deo dugoročnog planiranja zaštite prostora. Istovremeno, požar može predstavljati priliku za drugačiji pristup obnovi. Buduće odluke treba zasnivati na naučnim saznanjima i lokalnim ekološkim uslovima.

Potrebno je proceniti koje površine treba prepustiti prirodnoj obnovi. Takođe treba utvrditi gde je potrebno aktivno uklanjati invazivne vrste. Na nekim mestima prioritet treba da bude obnova travnih ekosistema. Na drugim površinama može biti opravdana sadnja autohtonih vrsta. Takav pristup zahteva dugoročno praćenje i pažljivo planiranje. Njegov cilj nije samo obnova izgorelog prostora, već jačanje otpornosti celog ekosistema.

Području Deliblatske peščare treba prirodnija budućnost

Deliblatska peščara ne treba da bude samo šuma. Njenu vrednost čine različita staništa koja zajedno stvaraju složen prirodni mozaik. Zato je nakon požara potrebno pažljivo proceniti šta treba obnoviti i na koji način. Prirodi treba omogućiti da tamo gde može sama pronađe put obnove. Na drugim mestima čovek mora da pomogne. Ta pomoć treba da bude zasnovana na poznavanju lokalnih uslova i potreba biodiverziteta. Području Deliblatske peščare sada je potrebna obnova koja neće samo vratiti izgubljeno. Potrebna je obnova koja će povećati otpornost prostora na buduće poremećaje.

Požar jeste doneo velike gubitke. Ipak, iz njega se mogu izvući važne pouke za budućnost. Najvažnije pitanje više nije samo koliko je stabala izgorelo. Važnije je kakvu prirodu želimo da obnovimo i sačuvamo. Ako obnova bude zasnovana na raznovrsnosti staništa, autohtonim vrstama i prirodnim procesima, rezultat može biti dugotrajniji. Deliblatska peščara tada može postati otpornija i prirodnija.

izvor:ptice srbije