Međunarodni dan biološke raznovrsnosti: Priroda traži hitnu pomoć

Međunarodni dan biološke raznovrsnosti, koji se obeležava 22. maja, ove godine dolazi sa statistikama koje jednostavno ne mogu da ignorišem. 73 posto. Toliko su se smanjile populacije divljih vrsta od 1970. godine. Kad sam prvi put videla ovu cifru, jednostavno ne razume. Kako je moguće da za nešto više od pola veka nestane skoro tri četvrtine živog sveta oko nas?

A onda sam shvatila, možda baš zato što ne vidimo tu statistiku oko sebe svaki dan. Ne prolazimo pored izumrlih vrsta dok idemo na posao. Ne brojimo ptice koje više ne čujemo. Ali brojke ne lažu, posebno ne one iz najnovijeg WWF Izveštaja o stanju planete.

Brojke koje bole: Stanje bioraznovrsnosti danas

Uoči obeležavanja ovog važnog dana, Svetska organizacija za zaštitu prirode WWF je objavila podatke koji, iskreno, zvuče kao scenario za katastrofalni film. Populacije divljih vrsta u proseku su manje za 73% od 1970. godine. Ali čini mi se da je još gora vest ona o slatkovodnim vrstama, one su smanjene za neverovatnih 85 posto.

Znate šta me najviše pogađa u ovome? To što smo mi ti koji su doveli do ovakve situacije. Zagađenje, klimatski pritisci, direktno iskorišćavanje resursa, ubrzani tehnološki i industrijski razvoj. I što je možda najteže za priznanje, ebriga nas svih, od vlada i kompanija pa do svakoga od nas pojedinačno.

Nekad mislim da se previše oslanjamo na to da će neko drugi rešiti problem. Vlada, možda. Ili neka velika organizacija. Ali istina je da smo svi mi deo ovog lanca, hteli to ili ne.

WWF pokušava da usmeri svoje ciljeve ka ostvarenju globalnih ciljeva zaštite bioraznovrsnosti, fokusirajući se na očuvanje zdravlja ekosistema u regionu. Kako objašnjava Dunja Macoko Drvar, programska direktorka WWF-Adrije:

„Uticaj koji WWF želi da ostvari je merljiva zaštita, oporavak i održivo, još bolje – zajedničko, upravljanje ključnim vrstama i staništima u regionu.“

Ambiciozno zvuči, ali možda je to baš ono što nam treba. Do 2030. godine žele da imaju 30% kopnenog područja pod svrsishodnom zaštitom, da uspostave slobodan tok za 250 kilometara reka i učine da Jadran bude otporan ekosistem koji će hraniti najmanje 1,5 miliona ljudi.

Priznaću, kad čujem ovakve brojke, nekad se pitam da li je to realno ostvariti. Ali onda se setim da je alternativa još nepovoljnija, jednostavno ne smemo sebi dozvoliti da ne pokušamo.

Regionalne razlike: Od primera do izazova

Interesantno je koliko se razlikuje situacija između zemalja u regionu. Neke zemlje, poput Hrvatske i Slovenije, stavile su pod zaštitu impresivnih 38%, odnosno 40% svoje teritorije. To je, moram priznati, bolje nego što sam očekivala.

S druge strane, Bosna i Hercegovina zaostaje s tek 3,5%. Možda je tu problem u tome što se često fokusiramo na velike brojke i globalne statistike, a zaboravljamo da svaka zemlja ima svoje specifične izazove i mogućnosti.

Delotvornost upravljanja zaštićenim područjima i potreba za prekograničnom saradnjom i dalje su ključni izazovi. Mislim da tu leži srž problema, nije dovoljno samo označiti neko područje kao zaštićeno na papiru. Mora postojati stvarna zaštita, pravilno upravljanje i koordinacija između zemalja.

Prirodni dragulji koje možda ne znamo dovoljno

Kad pročitam o tome koliko imamo lepih i važnih prirodnih područja, ponekad se osećam i ponosno i zabrinuto istovremeno.

Delta Neretve je međunarodno prepoznata po svojoj ornitofauni, s više od 310 zabeleženih vrsta ptica. Zamislite – preko 300 različitih vrsta ptica na jednom mestu! To je kao prirodni muzej na otvorenom.

UNESCO-ov prekogranični rezervat biosfere Mura-Drava-Dunav, koji nazivaju „Evropski Amazon“, posebno me fascinira. Sačinjen je od 700 km dugačkog zelenog pojasa koji povezuje više od 800.000 ha prirodnih i kulturnih predela.

Tu se nalazi najveća populacija gnezdećih parova orlova belorepana u Evropi. Žive tu i ugrožene vrste kao što su mala čigra, crna roda, dabar, vidra i jesetre. I što je možda najimpresivnije, ovaj predeo je važno odmorište za više od 250.000 migratornih vodenih ptica svake godine.

Kad čujem ovakve podatke, nekad se pitam koliko ljudi u regionu uopšte zna da imamo ovakvo blago. Možda bi trebalo više da pričamo o tome, da ljudi shvate šta sve imamo i zašto vredi da se borimo za to.

Bioraznovrsnost kao deo nas samih

Evo nečeg što možda zvuči očigledno, ali što često zaboravljamo: bioraznovrsnost nije samo biljni i životinjski svet. Tu smo i mi, ljudi.

Što je nama potrebno, potrebno je i svim drugim živim bićima. Zdrava hrana, čist vazduh, čista voda i što manje vanrednih elementarnih nepogoda. Kada to stavim u perspektivu, shvatam da se ne borimo samo za očuvanje nekih udaljenih vrsta, borimo se za sebe.

Ovaj dan bi trebalo da bude više od simboličkog obeležavanja. Možda je prilika da se zapitamo šta svako od nas može da uradi. Ne mora biti nešto veliko ili spektakularno.

Ponekad mislim da je problem što čekamo savršeno rešenje ili da budemo spremni za veliki korak. Ali možda je dovoljno početi malo, pa videti šta se može.

Ne želim da zvučim kao da nekme delim lekcije, ali ima par jednostavnih stvari koje možda vredi uraditi. Informisati se o lokalnoj flori i fauni. Podržati organizacije koje rade na zaštiti prirode. Biti svesniji svojih svakodnevnih izbora. Pričati o ovim temama s prijateljima i porodicom.

Budućnost je u našim rukama

Kad razmislim o svemu ovome, nekad se osećam prilično pesimistično. Brojke su zaista alarmantne, problemi su kompleksni, a ponekad deluje kao da se previše sporije krećemo nego što bi trebalo.

Ali onda se setim da postoje organizacije koje rade konkretne stvari. Postoje zemlje koje štite značajan deo svoje teritorije. Postoje ljudi koji se svakodnevno bore za ove ciljeve.

Možda je tajna u tome da ne očekujemo da ćemo rešiti sve odjednom. Možda je dovoljno da svako uradi ono što može, pa da vidimo dokle ćemo stići.

Međunarodni dan biološke raznovrskosti nas podseća na to da vreme prolazi, ali nas podseća i na to da još uvek imamo što da sačuvamo. I možda je to najvažnijed, a ne zaboravimo da se još uvek borimo ne samo protiv nečeg lošeg, već i za nešto lepo što još uvek postoji.

Na kraju krajeva, kad čujem za 250.000 migratornih ptica koje svake godine prolaze kroz naš region, mislim da tu ima nečega što vredi sačuvati. Ne samo radi njih, već i radi nas.