Ekofeminizam: Umetnosti i nauka na PST ART festivalu

Retko kada imamo priliku da vidimo kako ekofeminizam izlazi iz teorijskih okvira i postaje živa umetnost. Upravo to se dogodilo na PST ART Open House festivalu. Festival je održan 1. marta 2025. godine u The Ebell of Los Angeles, gde su se susrele nauka i umetnost. Na festivalu ekofeminizam je dobio svoje posebno mesto. I to kroz fascinantni događaj „Becoming a Body of Water: A Hydrofeminism Lounge“.

Ekofeminizam kroz vodu i telo – više od teorije

Zamislite veče u kojem se spajaju ekofeminizam, morska biologija i mitologija sirena. Zvuči kao nešto što bi moglo postojati samo u našoj mašti, zar ne?. A ipak, upravo to se dogodilo na ovom jedinstvenom festivalu.

Hidrofeminističko veče, organizovano od strane Salome Asega. Ona je direktorka umetničkog, tehnološkog i naučnog inkubatora NEW INC, postavilo je vodu u središte pažnje. Nije to bilo samo još jedno predavanje ili panel diskusija. Bio je to potpuni doživljaj koji je angažovao sva čula.

Mindy Seu, umetnica i dizajnerka, i Angel Dimayuga, kulinarski alkemičar, vodili su ovaj događaj i stvorili prostor gde je hrana postala medij. I to za prenošenje poruke o našoj povezanosti sa vodenim svetovima. Nije bilo dovoljno samo pričati o vodi. Trebalo ju je okusiti, osetiti, doživeti na PST ART festivalu.

A gosti koji su učestvovali! Sharon Schaffer, prva afroamerička profesionalna surferka.Ona ceo život provodi u intimnom odnosu sa okeanom. Arima Ederra, muzičarka čiji zvuci podsećaju na talase koji dolaze i odlaze. Leah Thomas, ekološka aktivistkinja koja se bori za intersekcionalni pristup održivosti. I Alima Lee, umetnica i filmska stvarateljka koja istražuje naše odnose sa prirodnim svetom.

Ove različite perspektive stvorile su bogati mozaik razgovora. Koji je išao mnogo dalje od uobičajenih ekofeminističkih tema na PST ART festivalu. Nisu se samo bavile teorijom.Pričale su o tome kako žive ekofeminizam svaki dan.Kroz svoje umetničke prakse, aktivizam i lična iskustva.

Ekofeminizam kao most između disciplina – kad se umetnost i nauka spoje

Festival nije samo slavio hidrofeminizam. Tokom celog dana, različiti programi istraživali su granice između umetnosti i nauke.Područje koje je oduvek bilo plodno tlo za ekofeminističko razmišljanje.

„Šta se događa kada se umetnost i nauka sudare?“

Pitanje koje je stajalo kao naslov celodnevnog programa. To je i pitanje koje ekofeminizam postavlja već decenijama. Jer ako išta karakteriše ekofeminističku misao.To je upravo odbacivanje veštačkih dihotomija.I to: priroda/kultura, nauka/umetnost, um/telo.

Lia Halloran, umetnica koja je vodila panel o umetničkim studijima kao laboratorijama.Pokazala je kako umetnički rad može biti istovremeno estetsko i naučno istraživanje. Njena saradnja sa NASA JPL naučnicom Sashe Samochina otvorila je nove mogućnosti za vizualizaciju svemirskih podataka.

Na panelu o veštačkoj inteligenciji, postavilo se pitanje koje mnoge zabrinjava:

„Šta će ostati od umetnosti nakon VI?“

Mashinka Firunts Hakopian, spisateljica i istraživačica, ponudila je ekofeminističku perspektivu. Upozoravajući na opasnost od reproduciranja postojećih patrijarhalnih struktura kroz algoritme koji uče na korpusu ljudske kulture prepune rodnih predrasuda.

Ovi razgovori, iako nisu eksplicitno bili fokusirani na ekofeminizam, odražavali su njegove ključne vrednosti. Poput, interdisciplinarnost, kritiku postojećih hijerarhija znanja. Kao i potrebu za holističkim pristupom koji prevazilazi granice tradicionalnih disciplina.

Ekofeminizam i kosmos – zvezdana prašina u našim venama

Jedno od najfascinantnijih predavanja bilo je „Početak i kraj našeg univerzuma“.Janna Levin, profesorka fizike i astronomije, razgovarala sa astrofizičarima Mariom Spiropulu i Cliffordom V. Johnsonom o najdubljim kosmičkim pitanjima.

Kosmologija možda na prvi pogled deluje daleko od ekofeminističkih tema.Kada bolje razmislimo, shvatamo da je upravo suprotno. Ekofeminizam nas uči o našoj dubokoj povezanosti sa svim što postoji. Ali postavlja se pitanje: šta je dublji izraz te povezanosti od činjenice da smo svi mi, doslovno, napravljeni od zvezdane prašine?

Atomi ugljenika u našim telima nastali su u eksplozijama drevnih zvezda. Vodonik u vodi koju pijemo star je skoro kao i sam univerzum. Kada govorimo o ekofeminizmu, zapravo govorimo o našoj kosmičkoj povezanostiKoja počinje sa Velikim praskom i nastavlja se kroz sve manifestacije života.

Performans Massime Bell, „To kiss the sun pouring from her lips“, koji se odvijao između kosmoloških razgovora, otelotvorio je ovu vezu. U baštenskom dvorištu Ebella, ona i njeni saradnici stvorili su ritualni ples koji je slavio našu zavisnost od sunca. Izvora sve energije na Zemlji.

Ekofeminizam i alternativne budućnosti – da li možemo zamisliti drugačije svetove?

Program „Vizije udaljenog života“ ponudio je još jedan prostor za ekofeminističko promišljanje.Ovog puta fokusirano na budućnost i mogućnost života izvan Zemlje.

AfroRithm Futures Group izveo je odlomak iz „Multiplanetarni vrt“.Ples koji zamišlja kako bi crne i domorodačke poljoprivredne prakse mogle oblikovati egalitarno multiplanetarno društvo. Ovo nije bio samo umetnički performans.Bio je to ozbiljan predlog za drugačiji način razmišljanja o kolonizaciji svemira.

Umesto da ponavljamo greške prošlosti – eksploataciju, ekstraktivizam, dominaciju. „Multiplanetarni vrt“ predlaže društvo zasnovano na saradnji, održivosti i poštovanju.Inspirisano domorodačkim praksama širom sveta. To je vizija koja je duboko usklađena sa ekofeminističkim principima.

Nakon toga, tim iz Berggruen Instituta poveo nas je na putovanje kroz Proxima Kósmos, spekulativni solarni sistem gde život postoji pod radikalno drugačijim uslovima nego na Zemlji. Dr. Claire Isabel Webb, Dr. Iaroslav Iakubivskyi i Estelle Janin kombinovali su naučnu preciznost sa kreativnim pripovedanjem.Kako bi zamislili bića koja su istovremeno potpuno strana i čudno poznata.

Ova vežba spekulativne biologije podsetila je na ekofeminističku kritiku antropocentrizma.Ideje da je ljudski oblik života nekako poseban ili centralan. Umesto toga, ponuđena je vizija univerzuma prepunog različitih oblika života.Svaki sa svojom inteligencijom, kulturom i načinom postojanja.

Ekofeminizam kroz humor i čuđenje – nauka kao izvor radosti

Program „Radiolab’s The Weirdest Thing“ pokazao je još jedan aspekt odnosa prema nauci koji je blizak ekofeminizmu.Pristup znanju kroz radost, čuđenje i humor, umesto kroz kontrolu i dominaciju.

Latif Nasser, kovoditelj popularnog podkasta Radiolab, vodio je igru u kojoj su improvizacijski pripovedači stvarali priče o misterioznim predmetima iz muzejskih kolekcija Los Anđelesa. Ova igra pretvorila je učenje u radosno istraživanje.Dok je znanje u nešto što se deli kroz smeh i zajedničko čuđenje.

Ovakav pristup nauci suprotan je instrumentalnom, kontrolišućem pristupu koji ekofeminizam često kritikuje. Umesto da prirodu posmatramo kao nešto što treba kontrolisati i iskorištavati, Nasser i njegovi saradnici pokazali su kako možemo pristupiti nepoznatom sa radoznalošću i poštovanjem.Spremni da budemo iznenađeni i zadivljeni.

Nakon ove igre, Julianna Barwick, poznata po svojim eteričnim vokalnim kompozicijama, izvela je zvučno-svetlosni performans koji je transformisao prostor u neku vrstu sanjive meditacije. Njen rad, koji često koristi loopove i slojevite vokale da stvori zvučne pejzaže nalik okeanima.Savršeno je zaokružio veče, vraćajući nas temi vode sa kojom je hidrofeminističko veče i počelo.

Ekofeminizam i knjiga – alternativni načini širenja znanja

Tokom celog dana trajao je i „Pop-Up Art Book Fair from Printed Matter„, sajam umetničkih knjiga koji je ponudio alternativne načine širenja znanja i ideja.

Ovaj sajam nije bio samo prodajni događaj.Uključivao je i interaktivne instalacije, radionice i participativne projekte. „Poster, Performed“.Interaktivna štamparska instalacija Tricie Treacy, Arzu Ozkal i Wylie Kasai, pozivala je posetioce da doprinesu bazi fotografija koje će biti korišćene za štampanje postera.

Ekofeminizam je oduvek prepoznavao važnost alternativnih načina deljenja znanja.I to izvan dominantnih institucija i kanala. Umetnička knjiga, sa svojom taktilnošću i materijalnom prisutnošću, predstavlja otpor digitalnoj dematerijalizaciji kulture, podsetnik da znanje nije samo informacija, već i iskustvo koje se doživljava svim čulima.

Posebno zanimljiva bila je radionica K Allado-McDowella o kreativnom pisanju u saradnji sa veštačkom inteligencijom. Kao inženjer, pisac, umetnik i muzičar, Allado-McDowell je pionir u istraživanju kako VI može postati saradnik, a ne zamena za ljudsku kreativnost. Ova radionica otvorila je pitanja o tome kako se menja naš odnos prema tehnologiji i kako možemo razviti ekofeminističku etiku u doba veštačke inteligencije.

Ekofeminizam i naši svakodnevni izbori – od festivala do naših domova

Ono što je bilo posebno snažno kod hidrofeminističkog večera i celog PST ART Open House festivala jeste način na koji su povezali velike teorijske ideje sa konkretnim, svakodnevnim praksama.

Hidrofeminizam nije samo akademski koncept.To je način života koji se ogleda u tome kako koristimo vodu, kako jedemo, kako se krećemo kroz svet. Angel Dimayuga, kulinarski alkemičar koji je kreirao jela za hidrofeminističko veče, pokazao je kako hrana može biti medij za prenošenje duboke ekološke poruke.

Eksperimentalni projekat kompostiranja u zajednici, koji su vodili spisateljica Cassandra Marketos i umetnik David Horvitz, pokazao je kako otpad može postati resurs kroz ciklične procese koji oponašaju prirodne sisteme. Ovo je ekofeminizam na delu – prepoznavanje da smo deo prirodnih ciklusa, a ne iznad njih.

Ovi praktični aspekti ekofeminizma posebno su važni u vremenu klimatskih promena, kada postaje sve jasnije da naši svakodnevni izbori imaju globalne posledice. Festival je ponudio inspiraciju za to kako možemo živeti ekofeminističke vrednosti kroz naše umetničke prakse, načine ishrane, odnose prema otpadu i međusobnim odnosima.

Ekofeminizam i zajednica – kolektivna mudrost nasuprot individualizma

Možda najvažnija lekcija hidrofeminističkog večera bila je snaga zajednice i kolektivnog delovanja. U vremenu kada dominantni narativi i dalje slave individualizam i konkurenciju, ekofeminizam nas podseća da je promena moguća samo kroz saradnju i uzajamnu podršku.

Sastav gostiju na hidrofeminističkom večeru – surferka, muzičarka, aktivistkinja, filmska stvarateljka – pokazao je kako različite perspektive mogu stvoriti bogatu tapiseriju znanja i iskustava. Niko od njih ne bi mogao sam da ponudi potpunu sliku hidrofeminizma, ali zajedno su stvorili prostpr za duboko razumevanje i inspiraciju.

Ovo je ključna lekcija ekofeminizma.Da mudrost ne dolazi iz jednog izvora, već iz mnoštva glasova, posebno onih koji su tradicionalno bili marginalizovani. Ovaj pristup znanju suprotan je hijerarhijskim strukturama koje dominiraju akademskim i naučnim institucijama.Gde se „ekspertiza“ često definiše usko i isključivo.

Ekofeminizam kao most ka budućnosti – od teorije do prakse

Hidrofeminističko veče na PST ART Open House festivalu pokazalo je koliko je ekofeminizam relevantan za naše vreme.Ne samo kao teorijski okvir, već i kao praktična filozofija koja može voditi naše delovanje u svetu koji se suočava sa klimatskim promenama. Zatim, gubitkom biodiverziteta i društvenim nejednakostima.

Kroz spoj umetnosti i nauke, kroz dijalog različitih glasova i perspektiva, kroz stvaranje prostora za čuđenje, radoznalost i kreativnost.Festival je ponudio model za to kako možemo pristupiti kompleksnim izazovima našeg vremena.

Ali pravi izazov tek dolazi – kako preneti ideje i iskustva sa festivala u naše svakodnevne živote i prakse? Kako možemo uneti principe ekofeminizma u naše odnose sa vodom, sa hranom, sa energijom, sa zemljom? Kako možemo stvoriti pravednija i održivija društva, koja prepoznaju i poštuju međusobnu povezanost svih stvari?

Ovo su pitanja koja nam hidrofeminističko veče i PST ART Open House festival postavljaju. I koja nas pozivaju da nastavimo da istražujemo dugo nakon što festival završi.

Ekofeminizam i voda – povratak izvoru života

Posebno je značajno što je fokus hidrofeminističkog večera bila upravo voda.Element koji simbolizuje fluidnost, povezanost i promenu. Ali koji je takođe ključni resurs za život na Zemlji.

Sada je vreme kada klimatske promene menjaju obrasce padavina. Kada zagađenje ugrožava vodene ekosisteme. Pristup čistoj vodi postaje sve važnije političko pitanje.Hidrofeminizam nas podseća na našu fundamentalnu zavisnost od ovog elementa.

Preko 60% našeg tela čini voda. Rođeni smo iz vode. Bez vode, život na Zemlji ne bi bio moguć. A ipak, često uzimamo vodu zdravo za gotovo.Tretiramo je kao resurs koji možemo nekažnjeno trošiti i zagađivati.

Hidrofeminizam nas poziva da obnovimo naš odnos sa vodom.Da je prepoznamo ne samo kao resurs, već kao živi entitet sa kojim smo u odnosu međuzavisnosti. To je poziv da razmišljamo o vodi drugačije. Kao kao o zajedničkom dobru koje pripada svim živim bićima. A ne kao o robi koja se može privatizovati i eksploatisati.

Ekofeminizam – most između prošlosti i budućnosti

Razmišljam o hidrofeminističkom večeru i PST ART Open House festivalu. I postaje mi sasvim jasno da ekofeminizam nije samo još jedan teorijski pravac ili politički pokret. To je most između prošlosti i budućnosti.Između tradicionalnih znanja i novih tehnologija, između lokalnog i globalnog.

Kroz svoj fokus na međupovezanost, brižnost i održivost, ekofeminizam nudi alternativu dominantnim sistemima.Onih koji su nas doveli do ivice ekološkog kolapsa. Kroz svoje prepoznavanje vrednosti tradicionalnih i domorodačkih znanja. Nudi nam načine da se ponovo povežemo sa praksama koje su održavale života hiljadama godina.

Ekofeminizam nije samo povratak prošlosti

Ali ekofeminizam nije samo nostalgičan povratak prošlosti.To je takođe vizija budućnosti u kojoj tehnologija služi životu.A ne dominaciji.I to u kojoj nauka radi u skladu sa prirodom, a ne protiv nje.U kojoj umetnost nije luksu.Nego je suštinski način spoznaje sveta.

Hidrofeminističko veče na PST ART Open House festivalu pokazalo je da ova vizija nije utopijski san.Nego nešto što možemo početi da stvaramo ovde i sada.Kroz naše umetničke prakse.Kao i naučna istraživanja i svakodnevne izbore.

Dok voda nastavlja da teče, prilagođavajući se, povezujući, menjajući se. Ekofeminizam nam nudi fluidnost mišljenja.Kao i delovanja potrebnu da se prilagodimo izazovima koji dolaze. I to ne kroz rigidne dogme, već kroz stalni dijalog.Eksperimentisanje i brigu za sve oblike života sa kojima delimo ovu plavu planetu.