Stradanje srpskog naroda Oluja:Zločin bez kazne

Stradanje srpskog naroda Oluja ostavilo je rane koje ni 31 godina nije zalečila. Iza svake cifre u zvaničnim izveštajima stoji ime, lice i porodica koja je ostala bez svega. Dokumentaciono informacioni centar Veritas godinama prikuplja podatke o žrtvama ove vojno-policijske akcije iz avgusta 1995. godine, a njihova evidencija i danas služi kao osnovni izvor istine o razmerama tragedije.

Žene koje nisu stigle da pobegnu

Prema evidenciji Veritasa, u Oluji je stradalo 564 žena. One čine 30 odsto od ukupnog broja srpskih žrtava ove operacije. Ono što najviše zapanjuje jeste starosna struktura ubijenih. Čak 80 odsto ovih žena bilo je starije od 60 godina, dakle osobe koje fizički nisu mogle da se pridruže koloni izbeglica. Na spisku nestalih i danas se nalazi 240 žena, što je više od polovine svih nestalih civila iz ove operacije. Stradanje srpskog naroda Oluja u ovom segmentu najbolje pokazuje ko su bile prve i najbespomoćnije žrtve rata.

Deca ubijena u koloni izbeglica

Deset dece mlađe od 14 godina izgubilo je život tokom napada i povlačenja izbegličke kolone. Najteži trenutak dogodio se kada su hrvatski vojni avioni raketirali kolonu na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti u Bosni i Hercegovini. Na licu mesta poginulo je četvoro dece, uzrasta od četiri do trinaest godina. O sudskom procesu koji se pred Višim sudom u Beogradu vodi protiv hrvatskih pilota za ovaj zločin izveštavala je Radio Televizija Republike Srpske. Stradanje srpskog naroda Oluja kroz sudbinu ove dece pokazuje da žrtve nisu birane po tome ko je nosio oružje.

Ukupna cena jedne operacije

Ukupan broj poginulih i nestalih Srba tokom Oluje iznosi 1.904 osobe. Od tog broja čak 1.247 bili su civili, odnosno 66 odsto svih žrtava. To znači da su dve trećine stradalih bili ljudi koji nisu učestvovali u borbama, već su pokušavali da spasu svoje porodice. Direktor centra Veritas Savo Štrbac govorio je o udelu žena i starijih lica u ukupnim gubicima za Euronews Srbija i Radio Televiziju Srbije.

Jutro kada su granate probudile Knin

Štrbac se u emisiji Radio Beograda „U središtu pažnje“ prisetio trenutka kada je počela akcija. „Ujutro u 5 sati, granate su me probudile, leteo sam iz onog kreveta metar gore, kako su granate padale“, ispričao je Štrbac, opisujući haos prvih minuta napada. Naveo je i da je dan uoči akcije predvodio delegaciju u Ličkom Petrovom Selu, ne sluteći da će teritorija pasti već sutradan. Prema njegovim rečima, trebalo je manje od dva sata da se sve sruši.

Književnica Nataša Drakulić bila je dete kada je nestajala Republika Srpska Krajina.

„Prvi šok je što saznajem da sam Srpkinja… i sve posle što će ići, a počelo je devedesete godine, od avgusta meseca pa do onog 31. marta na Plitvicama, kada su meni uhapsili oca i tukli ga, jučerašnje komšije i prijatelji“, ispričala je Drakulićeva u istoj emisiji.

Ona pamti i trenutak kada je granatiranje postalo neizbežno.

„Kada vas probudi granatiranje, koje nikad do tog trenutka nije bilo jače… ili ćeš se pakovati, ili ćeš glumiti i ostati kod kuće da se ništa ne dešava, naravno da tu postoji panika“, svedočila je.

Stradanje srpskog naroda Oluja, prema njenim rečima, počelo je mnogo pre avgusta, kroz svakodnevni strah koji se osećao u vazduhu.

Taktika koja nije ostavljala ništa iza sebe

Štrbac opisuje takozvanu taktiku spaljene zemlje, koju su hrvatske snage koristile još od Miljevačkog platoa i Medačkog džepa.

„To znači da ne ostaje ništa, ni ljudi, ni životinja, ni kuća, ni crkava, sve što ukazuje na to da su tu živeli vekovima Srbi, to treba uništiti“, istakao je Štrbac.

Mirovni plan Z4, koji su predložile Amerika, Rusija, Evropska unija i Ujedinjene nacije, nije uspeo da spreči ono što je usledilo krajem jula i početkom avgusta 1995. godine.

Tokom Oluje više od 200.000 Srba ostalo je bez kuća koje su njihove porodice gradile vekovima. Cele porodice su za nekoliko sati napustile sve što su imale, noseći samo ono što su stigle da pokupe. Stradanje srpskog naroda Oluja nije se završilo poslednjim pucnjem, već se nastavilo godinama kroz život u izbeglištvu, daleko od groblja svojih predaka.

Subotica čuva sećanje na žrtve

Ove godine, tačno 31 godinu posle Oluje, Subotica organizuje program sećanja na žrtve. Savez srpskih udruženja Severnobačkog okruga i Fondacija Svetozar Miletić drugu godinu zaredom pripremaju obeležavanje godišnjice. Danas, 4. avgusta, u Hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg služi se Sveta liturgija od 9.30 časova, nakon koje sledi parastos stradalim i prognanim Srbima.

„Pozvala bih sve da, nakon Svete liturgije, prisustvuju i parastosu stradalim i prognanim Srbima u zločinačkoj vojno-policijskoj akciji Oluja. To je naš iskren i svesrdan poziv svima“, poručila je Ljubica Bertović, predstavnica subotičkog ogranka fondacije.

Sutra, 5. avgusta, u 18 časova, Velika većnica Gradske kuće ugostiće tribinu Oluja je pogrom, sa istoričarom Petrom Đurđevim kao gostom programa. Ispred Gradske kuće postavljena je i izložba dokumentarnih fotografija, dostupna do 10. avgusta, koja prikazuje stradanje srpskog naroda Oluja kroz objektiv autora i saradnika fondacije. Ovogodišnji program dopunjen je i multimedijalnim performansom, osmišljenim da temu približi mlađoj publici.

„Odlučili smo se za taj format jer smo želeli da se obratimo i mlađoj populaciji“, objasnila je Bertović, dodajući da će poruka biti predstavljena i na bilbordima na centralnoj gradskoj raskrsnici.

Zašto se ove brojke moraju ponavljati

Svaka godišnjica donosi priliku da se ponovo izgovore imena i cifre koje mnogi zaboravljaju. Stradanje srpskog naroda Oluja nije samo istorijska činjenica, već upozorenje da civili, žene i deca uvek plaćaju najvišu cenu rata.

„Kulturu pamćenja i sećanja moramo da probudimo i kod budućih generacija, kako se stradanja koja su zadesila naš narod nikada više ne bi ponovila“, poručila je Bertović.

Dok god centri poput Veritasa čuvaju dokumentaciju, a svedoci poput Štrpca i Drakulićeve prenose sećanja, istina o avgustu 1995. godine ostaje zapisana za generacije koje dolaze.