Ekofeminizam u Srbiji 2026: 5 razloga za ovaj pokret danas

Ekofeminizam u Srbiji i dalje je tema koja se retko jasno imenuje, iako su njeni elementi prisutni u svakodnevnom životu, umetnosti i iskustvu žena. Veza između odnosa prema prirodi i odnosa prema ženama nije nova, ali u domaćem kontekstu ona često ostaje nevidljiva, rasuta između različitih oblasti i bez jasnog zajedničkog okvira.

Upravo zato pitanje gde se danas nalazi ekofeminizam u Srbiji nije samo teorijsko, već duboko društveno i kulturno pitanje koje zahteva jasniju analizu i imenovanje.

Šta je ekofeminizam i zašto je relevantan za Srbiju

Ekofeminizam je teorijski i aktivistički okvir koji dovodi u vezu eksploataciju prirode i potčinjavanje žena, posmatrajući ih kao delove istog sistema dominacije. Termin je uvela francuska filozofkinja Françoise d’Eaubonne 1974. godine, a od tada su ga razvijale brojne teoretičarke, aktiviskinje i umetnice širom sveta.

U antologiji Ecofeminism: Feminist Intersections with Other Animals and the Earth, Carol J. Adams i Lori Gruen objašnjavaju:

„Razotkrivanje dualističkih okvira koji funkcionišu u situacijama ugnjetavanja nije značilo da ekofeminiskinje veličaju nedominantne delove dualizma niti da karakteristike nedominantnog dela smatraju ‘prirodnim’.“

Za Srbiju, ova tema je posebno relevantna u kontekstu sve izraženijih ekoloških kriza, degradacije zemljišta, zagađenja reka i vazduha, ali i u kontekstu položaja žena u ruralnim zajednicama koje su prve i najjače pogođene tim krizama.

Ekofeminizam u Srbiji bez imena

U Srbiji mnoge prakse koje bismo mogli prepoznati kao ekofeminističke već postoje, ali se retko tako nazivaju. Žene koje brinu o zemlji, vodi, hrani, porodici i zajednici svakodnevno žive tu vezu između prirode i brige, ali bez institucionalne vidljivosti i bez javnog priznanja.

Ova vrsta rada često se podrazumeva. Ona nije deo velikih narativa, ne ulazi u dominantne medijske tokove i retko postaje tema ozbiljne analize. Upravo tu nastaje paradoks: ekofeminizam u Srbiji postoji, ali kao da nema pravo na sopstveno ime.

Ruralne žene u Srbiji, koje čine značajan deo neplaćenog ekološkog rada, posebno su nevidljive u ovom kontekstu. One čuvaju semena, znanja o biljkama, načine domaćinskog upravljanja prirodnim resursima koji se prenose generacijama, a taj rad gotovo nikada ne ulazi u javne rasprave o zaštiti životne sredine.

Između kulture i nevidljivosti

U oblasti kulture situacija je slična. Umetnice, književnice i autorke često se bave odnosom tela, prirode i sećanja, ali se njihovi radovi retko čitaju kroz ekofeministički okvir.

Razlog za to nije nedostatak sadržaja, već nedostatak kontinuiteta u tumačenju. Bez jasnog konteksta, pojedinačni radovi ostaju izolovani, bez mogućnosti da formiraju širu sliku ili pokret.

Zato je važno ne samo stvarati, već i povezivati. Ekofeminizam u Srbiji može da postoji kao prepoznatljivo polje tek onda kada se ti radovi čitaju zajedno, kada se prepoznaju zajedničke teme i kada se iskustva ne posmatraju kao pojedinačna, već kao deo šire kulturne i društvene strukture.

Zašto se o ekofeminizmu u Srbiji malo govori

Postoji nekoliko razloga zašto je ekofeminizam u Srbiji i dalje na margini javnog diskursa.

Prvi je taj što se teme žena i ekologije često posmatraju odvojeno. Kada se govori o ekologiji, fokus je na prirodi bez društvenog konteksta. Kada se govori o ženama, izostaje odnos prema prirodi. Ekofeminizam upravo spaja ta dva polja, ali taj spoj još uvek nije dovoljno prepoznat ni u medijima, ni u akademskim krugovima, ni u nevladinom sektoru.

Drugi razlog je nedostatak prostora za dublje analize. Brzi medijski formati retko ostavljaju prostor za teme koje zahtevaju kontekst, istoriju i teorijsko razumevanje.

Treći razlog je tišina koja nije nužno zabrana, već odsustvo navike da se o ovim temama govori jasno, direktno i kontinuirano.

Gde je ekofeminizam u Srbiji danas

Danas se ekofeminizam u Srbiji nalazi između potencijala i nevidljivosti. Sa jedne strane postoje umetnički radovi, istraživanja i individualne inicijative koje otvaraju ova pitanja. Sa druge strane, nedostaje kontinuitet koji bi te prakse povezao u prepoznatljivo i uticajno polje.

Digitalni prostori, umetnička istraživanja i autorski projekti postaju ključni upravo zato što omogućavaju vidljivost koja često izostaje u tradicionalnim medijskim i institucionalnim okvirima. Oni ne samo da dokumentuju, već i stvaraju prostor za novo čitanje i razumevanje ekofeminizma u Srbiji.

Iskustvo iz prakse: dr Sandra Iršević o ekofeminizmu u Srbiji

Dr Sandra Iršević, doktorka primenjene umetnosti i dizajna, jedna je od retkih domaćih autorki koje otvoreno govore o ekofeminizmu u Srbiji kroz prizmu sopstvenog istraživačkog i umetničkog rada.

„Prvi susret sa ekofeminizmom nije došao iz knjiga ili predavanja, došao je iz života. Posmatrajući žene u svojoj zajednici kako preuzimaju ulogu čuvara životne sredine, vodeći lokalne inicijative za zaštitu prirodnih resursa dok se istovremeno bore za svoj glas u javnom prostoru, počela sam da uviđam dublje veze između ekoloških pitanja i rodne ravnopravnosti“, rekla je Iršević za portal Zeleni Minuti.

„Ekofeminizam sam vremenom počela da razumem ne samo kao spoj ekološke zaštite i ženskih prava, već kao sveobuhvatni pogled na svet koji prepoznaje međusobnu povezanost različitih oblika potlačivanja. Bilo da je reč o eksploataciji prirode, marginalizaciji žena ili bilo kom drugom obliku društvene nepravde, sve je to deo istog sistema koji zahteva transformaciju. Moje putovanje kroz ekofeminizam počelo je sa pitanjima: zašto su žene uvek bile Druge, u politici, ekonomiji, čak i u diskusijama o zaštiti životne sredine? Kako možemo stvoriti drugačiji pristup razvoju koji poštuje i žene i prirodu?“, dodaje Iršević.

Zašto je važno govoriti o ekofeminizmu u Srbiji

Govoreći o ekofeminizmu u Srbiji ne uvodi se nova tema, već se imenuje ono što već postoji. Time se otvara mogućnost da se iskustva povežu, da se znanja sačuvaju i da se stvori kontinuitet koji trenutno nedostaje u domaćem javnom prostoru.

Ekofeminizam u Srbiji nije nešto što tek treba da nastane. On već postoji u fragmentima, u radu žena, u umetničkim praksama, u lokalnim inicijativama i u pitanjima koja ostaju bez odgovora. Pitanje je samo da li ćemo te fragmente prepoznati, povezati i dati im prostor koji zaslužuju.

Ekofeminizam u Srbiji nije pitanje trenda, već pitanje prepoznavanja onoga što već postoji i imenovanja onoga što zaslužuje da bude viđeno.