Obešena sa 27: Bista antifašistkinje Lole Vol vraćena Subotici
Kada gledate bronzanu bistu Lole Vol ispred Nove opštine u Subotici, teško je ne zapitati se – ko je bila žena koja gleda pravo u Vas?. Laura Vol Vinkler, zvana Lola, imala je samo 27 godina kada je obešena 18. novembra 1941. godine. Jedina žena među petnaestoro komunista pogubljenih tog jutra.
Njena priča je skoro nestala, kao što je nestala i njena prva bista. Ali 2024. godine, Subotica je odlučila da se seti.
Devojka iz Kolomije koja je izabrala Suboticu
Laura Vol Vinkler rođena je 1914. godine u Kolomiji, gradu koji je tada bio u Poljskoj, a danas se nalazi u Ukrajini. Njena majka Adela dovela ju je u Suboticu kao devojčicu. Ovde je Lola završila osnovno obrazovanje i školu za daktilografiju i stenografiju – praktične veštine koje će kasnije koristiti u potpuno drugačije svrhe nego što je njena majka zamišljala.
Sredinom tridesetih počinje da radi u fabrici „Herman Dojč“, gde se prerađuju creva. Ali Lola nije bila samo radnica. Živela je sa Otmarom Majerom, urednikom mađarskog časopisa „Hid“ i visokim funkcionerom Komunističke partije. Bila je saradnica tog časopisa, pisala je tekstove, kucala na mašini, razmišljala o svetu drugačijem od onog u kojem su živeli.
Dr Margareta Bašaragin, autorka knjige o antifašistkinjama Subotice, kaže da je Lola bila
„centralna ličnost radničkog pokreta u Subotici između dva svetska rata“.
Nije se sakrivala. Verovala je da se stvari mogu promeniti.
Kada su došli fašisti
Maja 1940. godine mađarski fašisti ulaze u Suboticu. Za Lolu Vol, jevrejku i komunistkinju, opcije su bile jasne. Pobeći ili se boriti. Ona bira borbu.
Organizuje štampanje ilegalnih letaka, koordinira prenošenje poruka, sakuplja sanitetski materijal i lekove. 1941. godine organizuje kurs prve pomoći za žene. Radi uglavnom sa ženama, gradi mrežu ljudi koji su spremni da rizikuju.
Njena saradnica Draginja Ledvai opisala je susret 22. juna 1941, dan kada su Nemci napali Sovjetski Savez:
„Iznenada mi pre podne iz kancelarije dotrčala kući Lola… rekla je: ‘Sada znamo šta nam je raditi’.“
Žuta kuća i kraj
U septembru 1941. nacisti hapse Otmara Majera. Lola beži u Mađarsku, ali je već u oktobru uhapšena i vraćena. Zatvaraju je u Žutu kuću u centru Subotice. Zgradu čija fasada i danas ima tu istu boju. Sada je tu fakultet, a na zidu spomen-ploča.
Pred vojnim sudom, Lola i Otmar osuđeni su na smrt. U optužnici piše da je „kao članica KPJ organizovala vojne desetine i sanitetske kurseve“. Tog, 18. novembra 1941. godine, u subotičkoj kasarni, Lola Vol je obešena sa još četrnaest drugova. Imala je 27 godina. Bila je jedina žena u grupi.
Sahranjena je na Jevrejskom groblju u Subotici. Njena imena i imena njenih drugova uklesana su na spomeniku „Balada vešanih“, postavljenom 1967. godine.
Nestala i vraćena
U Jugoslaviji, antifašistkinje su 8. marta dolazile na njen grob. Prva bista Lole Vol, delo vajarke Vere Gabrić Počuče, postavljena je 1984. godine u dvorištu fabrike „Slavica“.
Ali sa raspadom Jugoslavije, fabrika propada, postaje napuštena ruševina. Negde u tom haosu devedesetih, bista nestaje. „Pretpostavlja se da je ukradena“, kaže dr Maja Rakočević Cvijanov iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Dr Margareta Bašaragin primetila je pre nekoliko godina da biste više nema. Zajedno sa koleginicama iz Zavoda, 2021. godine pokreće inicijativu za obnovu. Nije bilo lako – tražili su stari kalup, sredstva, političku volju.
U oktobru 2024. godine, povodom osamdesetogodišnjice oslobođenja Subotice, nova bista je konačno otkrivena. Ovog puta u centru grada, ispred Nove opštine, a ne u zapuštenom fabričkom krugu. Stoji pored bista trojice komunista – Lazara Nešića, Matka Vukovića i Kizura Ištvana.
Dr Rakočević Cvijanov objašnjava da su koristili originalni postament iz fabrike, koji su izvukli i obnovili. Zanimljivo je da su i biste te trojice muškaraca restaurirane nakon što su originali ukradeni.
Zašto je važna jedna bista
U Subotici je malo spomenika posvećenih pravim ženama, ženama koje su živele i umirle ovde, gotovo da nema.
Lola Vol nije bila svetica. Bila je devojka koja je birala kako će živeti. Birala je rizik umesto sigurnosti, solidarnost umesto samoočuvanja.
Danas, kada njena bronzana glava ponovo stoji u centru Subotice, ona postavlja pitanje: koliko još žena čekaju da ih se setimo? Koliko priča o hrabrosti, organizovanju, žrtvi.Priča koje nose ženska imena i dalje leže u arhivama?
Možda je to najvažnije što ova bista govori. Ne samo da je Lola Vol postojala. Nego da nije bila sama.
Tekst je nastao u okviru projekta „Antifašizam kroz žensku perspektivu: Sećanje na heroine borbe“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Malin“ i redakcija portala “Ecofeminizam”.Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Ministarstva informisanja i telekomunikacija.
