Rajhlova palata: Subotički dvorac sa srcima na fasadi

Dok se Srbija ponosi dvorcem u Oplencu ili Beogradu, Subotica ima svoj jedinstven odgovor na pitanje aristokratske arhitekture: Rajhlovu palatu. Ovo remek-delo secesije iz 1904. godine nije bilo dom kraljeva, već jedan intimni prostor arhitekte koji je gradio kuću svojih snova.

U srcu Subotice stoji zgrada koja meštanima govori priču o ljubavi, ambiciji i umetničkom geniju. Rajhlova palata, dom Galerije savremene umetnosti, nije obična građevina, to je subotički dvorac, kako je vole da nazovu oni koji je najbolje poznaju.

„Mi kada govorimo o Subotici, ne možemo govoriti da smo imali dvorce. Ali smo upravo imali te palate koje su ostavljale trag velikog i kulturnog grada u našem gradu“, objašnjava Nela Tonković, istoričarka umetnosti i kustoskinja u Savremenoj galeriji Subotica.

Šarolikost ljudi i jezika isprepliće se u Subotici u harmoničnu simfoniju. Svaka ulica priča svoju jedinstvenu priču, a svaka zgrada nosi neizbrisive tragove prošlih vremena. Upravo u tom tkivu gradske istorije, Rajhlova palata se izdvaja kao najsjajniji biser, arhitektonsko čudo koje spaja funkcionalnost sa umetničkim izrazom, tradiciju sa modernošću svog vremena.

Arhitekta koji je gradio za ljubav

Ferenc Rajhl, rođen 1869. u Apatinu, nastanio se u Subotici 1896. godine. Već kao dete pokazao je veliko interesovanje za arhitekturu. U njegovom rodnom gradu nije bilo zgrade čiji stil i arhitektu nije znao napamet. Sa svojih 27 godina završio je studije arhitekture i krenuo na putovanje kroz Evropu, upijajući buduću inspiraciju.

Kada se nastanio u Subotici, oženio je Ilonu Varga, ćerku uglednog gradskog advokata i senatora Karolja Varga. To je bilo vreme kada je grad doživljavao svoj procvat, kada su se gradile impozantne zgrade koje su trebalo da svedoče o bogatstvu i kulturnoj razvijenjosti grada. I Rajhl je bio upravo čovek za to vreme.

Veoma brzo počeo je da dobija brojne arhitektonske projekte. Subotička gimnazija, zgrada Gradske biblioteke, Konen vila na Paliću – sve su to njegovi projekti. Ali palatu iz 1904. gradio je za sebe, ulivajući u nju svoju dušu i svoj arhitektonski testament.

„Rajhlova palata je izuzetna, najpre zato što nije jedna od tih najamnih palata“, naglašava Tonković. „Gradio je arhitekta, ne da bi je izdavao, izdelio u niz stanova i da bi onda tu ušle različite porodice. Ovo je kuća jednog arhitekte, kako je on osmislio i video za potrebe svoje porodice i sebe.“

Svaki detalj ove zgrade govori o Rahjlovoj opsesiji lepotom.

„Gledajući svet njegovim očima i gledajući našim očima ovu palatu, možemo da vidimo da je bio obuzet lepotom, bio je obuzet ljubavlju, kako za umetnost, tako rekla bih i za čovečanstvo u celini“, dodaje Tonković sa oduševljenjem koje se oseća u svakoj njenoj reči.

Srca koja govore priču

Fasada je prepuna srca – motiva koji se ponavlja od ulaza do enterijera, koji je postao zaštitni znak palate. „Srce koje se ponavlja od fasade preko mnogih dekorativnih elemenata u enterijeru palate“, opisuje Tonković sa osmehom.

„Mogli bismo da kažemo da ono jeste jedan iskaz velike ljubavi Rajhla za svoju porodicu, ali ima i svoj drugi razlog.“

Ovaj motiv nije bio samo sentimentalna gesta.

„Naravno, srce kao motiv potiče zapravo iz umetnosti transilvanijskih Mađara. I Ferenc Rajhl je i tu negde bio dobro upoznat u svoje vreme sa različitim etnografskim istraživanjima. Mogao je to srce da primeni na taj način.“

Arhitekta je pokazao izuzetno poznavanje narodne umetnosti, ali i hrabrost da je inkorporira u modernu arhitekturu svog vremena. To nije bila obična secesija – to je bila secesija koja diše lokalnim identitetom, koja govori o pripadnosti ovom prostoru, ovim ljudima.

„To je veoma vidljivo iz motiva koji se pojavljuju na fasadi i unutrašnjosti palate Rajhla, ali izuzetno je čini osećanje i razlozi koji su stajali iza njene konstrukcije“, objašnjava Tonković.

„Osećanje jake pripadnosti svemu naprednom u ondašnjem svetu, idejama o slobodi, idejama o ravnopravnosti, idejama o umetnosti koja ima svoje mesto u društvu.“

Materijali koji su čudo tehnike

Tamara Kucor, takođe istoričarka umetnosti u galeriji i mlađa koleginica Nele Tonković, objašnjava da je secesija bila revolucionarna upravo zbog materijala. Njen entuzijazam kada govori o tehničkim aspektima palate jednako je zarazan.

„Secesija je stil koji je odbacio sve ono što je prethodilo. Sve te takozvane neo stilove, kao što su neo renesansa, neo barok, neo klasicizam, neo gotika i tako dalje“, objašnjava Kucor.

„Uključuje mnoštvo novih materijala, novih tehnologija i novih načina gradnje.“

Kada prvi put ugledamo palatu Rajhl, prizor je zapanjujući. „Vidimo jedan veliki vatromet boja i materijala“, kaže Kucor, gestikurirajući ka fasadi. „A možda je najčuveniji materijal Žolnai keramika, koju možemo sresti i na drugim nekim građevinama u Subotici.“

Ova keramika, koja i danas sjaji isto kao pre 121 godinu, posebna je po svojoj izradi i boji. „Sve keramike je lično crtao Ferenc Rajhl, a izrađeni su u fabrici keramike u Pečuju“, otkriva Kucor jedan manje poznat detalj.

Ali keramika nije jedini materijal koji oduševljava.

„Zatim imamo razne mozaike na fasadi, koji su od muranskog stakla. Imamo i vitraže, koji su jedna od odlika secesije, i kovanog gvožđa“, nabrajа Kucor.

Posebno je impresivna ulazna kapija.

„Sama ulazna kapija je od kovanog gvožđa, na kojoj se nalazi i motiv srca, koji je jedan od lajt motiva čitave sgrade i nadahnuta je narodnom arhitekturom Erdeja.“

Drveni elementi takođe imaju posebno mesto.

„Zато imamo i mnoštvo drvenarije i drveta, počev od ograda, sve do erkera, koji se nalaze na fasadi sgrade“, dodaje Kucor.

Osnova zgrade napravljena je od ružičastog mermera koji se nežno uklapa u ambijent grada. U izradi vitraža korišćeno je muransko staklo čije bogate boje i elegantni mozaici oživljavaju svaki kutak. Šarene fasade, ukrašene mozaicima i vitražima, sjaje i danas kao i pre, stvarajući očaravajuću igru svetlosti i boja koja privlači poglede prolaznika.

Simbol grada

Za mlade istoričarke umetnosti koje danas čuvaju ovu palatu, ona predstavlja mnogo više od radnog mesta.

„Naravno da je interesantna. Svi Suboticu danas poznaju po secesiji“, kaže Tamara Kucor sa ponosom u glasu.

„Na samom ulasku u grad vidimo na saobraćajnim tablama, da je ovo grad secesije. I kada neko dođe u Suboticu, recimo sada, sa voza, prvo što će ugledati je kada siđe jeste palata Rajhla“, objašnjava ona. „Zatim kad se šetaju gradom, videće i gradsku kuću i sinagogu, gde će možda posećivati neke koncerte. Tako da je secesija nekako deo svih građana i dan danas.“

Ova konstatacija mlode kustoskinje govori koliko je Rajhlova palata duboko utkana u identitet grada. Ona nije samo turistička atrakcija, ona je deo svakodnevnog života Subotičana, mesto koje im pripada i koje čuva njihovu istoriju.

Kratka sreća, duga istorija

Ironija sudbine je da je Rajhl u svojoj palati proveo vrlo malo vremena. „Priča o palati je zaista izuzetna“, kaže Tonković. „Iako je građena kao porodična palata za jednog arhitektu, za Ferenca Rajhla, u njej on jeste ostao srazmerno malo.“

Brojke govore same za sebe.

„Ona traje ove godine već 121 godinu. Od toga je svega oko 3,5 godine porodica Rajhla živela u palati“, otkriva Tonković.

„Palata kada je izgrađena, bila je toliko savršena, toliko skupocena, da je bilo odmah jasno da je arhitekta veliki deo svoje imovine uložio u izgradnju“, objašnjava kustoskinja.

„Na žalost, zbog različitih poslovnih neprilika koje su ga snašle, Ferenc Rajhla je bankrotirao i otišao u Segedin. Tako da je Subotici ostala ova palata i Subotičanima.“

Palata koja je bila bolnica

Prvi svetski rat doneo je neočekivanu namenu.

„Iz prošlosti palate saznali smo da je veoma rano, već na početku Prvog svetskog rata, ona bila pretvorena u bolnicu“, otkriva Tonković.

„Bila je jedna od retkih kuća koje su u to vreme imale električnu struju i to je pogodovalo bolnici. Ostala je bolnica sa nešto preko 30 kreveta sve vreme Prvog svetskog rata.“

Terezija Hatman i njeni stanari

„Nakon rata nju je kupila u to vreme najbogatija Subotičanka, industrijalka Terezija Hatman“, priča Tonković.

„Palata je izdeljena u nekoliko stanova i tada možemo u tom međuratnom dobu da pratimo smenjivanje različitih porodica. Znamo da je tu živela porodica Gavanski, porodica Šosberger, znamo da je ovde neko vreme ordinirao i zubni lekar Andra Andrејević.“

Nova era: Muzej i galerija

„Za vreme Drugog svetskog rata, to je još uvek veoma neistražen period u životu ove palate“, priznaje Tonković.

„Posle Drugog svetskog rata od 1948. ovde se nalazi Gradski muzej Subotica, a naša ustanova koja je formirana 1962. bila je veoma mlada. Tako mlado joj je povereno na staranje jedan ovakav objekat 1968. Tako da je sama galerija najdugovečniji stanar ove palate.“

Rajhl posle Subotice

„Ukoliko se vratimo na početak priče i razmišljamo dalje o Ferencu Rajhlu, možemo da kažemo da je on najlepše godine svog života proveo u ovoj palati“, kaže Tonković.

„Nakon odlaska iz Subotice, u Segedin, pa zatim u Budimpeštu, nije oskudevao niti u umetničkim idejama, niti u imanju. Bio je čovek koji je znao da se uzdigne posle poraza i završio svoj život u Budimpešti 1991. godine.“

Tematska vođenja: Palata koja priča priče

Danas galerija organizuje tematska vođenja.

„Ideja je došla iz činjenice da naši posetioci uglavnom imaju osnovne informacije o palati“, objašnjava Tonković.

„Želeli smo da osvetlimo vreme u kojem je palata građena i posebno važne teme. Namera je da jednom mesečno ponudimo uvek istu priču o palati, ali uvek različitu.“

„Na taj način i Suboticu, i naš grad, i njegove ljude, i njegovu prošlost upoznajemo u potpuno drugačijem svetlu“, zaključuje Tonković.

Dvorac bez kralja

Rajhlova palata nije dom aristokratije u tradicionalnom smislu, ali jeste dom umetnosti koja nadilazi vreme.

„Osećanje jake pripadnosti svemu naprednom u ondašnjem svetu, idejama o slobodi, idejama o ravnopravnosti, idejama o umetnosti koja ima svoje mesto u društvu – zato je naš subotički dvorac na neki način“, zaključuje Tonković.

Kada stojite pred Rajhlovom palatom i posmatrate ta srca na fasadi, shvatate da je ovo možda i više od dvorca. Ovo je živi organizam koji diše sa gradom, koji čuva njegove tajne, koji priča njegove priče. Subotički dvorac sa srcima na fasadi, koji nije imao kralja, ali je imao nešto možda vrednije, dušu grada i njegovih ljudi.