April: mesec buđenja prirode i ženska veza sa zemljom
April donosi transformaciju prirode koja nas podseća na našu unutrašnju potrebu za promenom. Kroz prolećno buđenje, otkrivamo duboku vezu između ženskog principa i prirodnih ciklusa koji nas okružuju.
April nam pokazuje snagu prirodnog buđenja koju i same nosimo u sebi
April je konačno stigao, a s njim i ona posebna energija koja me svake godine iznova oduševi. Dok pišem ove redove, kroz prozor posmatram kako se čitav svet menja. Juče gole grane danas već nose prve pupoljke. Dok neki nestrpljivi cvetovi već su rascvetali svoje latice. Ovaj mesec buđenja prirode zapravo postavlja ogledalo pred sve nas, naročito pred žene koje često intuitivno osećamo povezanost sa prirodnim ritmovima.
Jutros sam krenula u šetnju ranije nego obično, željna da upijam aprilsko sunce koje konačno ima stvarnu toplinu. Vazduh je bio ispunjen cvrkutom ptica povratnica, onih istih koje sam ispraćala jesenas, pitajući se da li će se vratiti na isto drvo u mom kraju. I eto ih opet, grade gnezda i pevaju o povratku života kao da nas podsećaju da smo deo istog velikog ciklusa.
April nije samo jedan od dvanaest meseci u mom kalendaru. Za mene, kao i za mnoge žene s kojima razgovaram pišući za naš portal, on predstavlja nešto mnogo dublje – simbol obnove koja je utkana u samo tkivo našeg postojanja. Kroz istoriju, žene su bile čuvarke znanja o cikličnosti, o smeni godišnjih doba, o plodnosti zemlje. Naše pretkinje su slavile april kao vreme kada se budi ženska stvaralačka energija, paralelno sa buđenjem zemlje.
Razmišljam kako je fascinantno da u našem modernom svetu često zaboravljamo ovu vezu, jurimo kroz dane ne primećujući suptilne promene oko nas. A onda dođe april i kao da nas udari tom očiglednom transformacijom, tom eksplozijom života koja je nemoguća za ignorisati. Možda zato toliko žena osećam nagli priliv energije i želju za promenom baš u ovom periodu godine.
April pokreće u prirodi procese koji odzvanjaju i u našim telima
Primetila sam da u aprilu čak i moje komšije, koje obično žure na posao ne gledajući oko sebe, usporavaju korak da bi pogledali procvetalo drvo ili udahnuli miris jorgovana. To nije slučajno – biološki mehanizmi koji se odvijaju oko nas utiču i na našu fiziologiju.
Prošle nedelje sam razgovarala sa Marinom, biologom koja se specijalizovala za fenologiju – nauku koja proučava sezonske pojave u životnom ciklusu biljaka i životinja. Objasnila mi je kako biljke osećaju produženje dana kroz posebne proteine osetljive na svetlost. „To je kao da imaju sopstveni unutrašnji sat koji im govori kada je pravo vreme za buđenje,“ rekla je. „I zanimljivo je da i ljudsko telo reaguje na slične signale – više svetlosti smanjuje proizvodnju melatonina, hormona sna, i povećava nivo serotonina koji nas čini energičnijim.“
Slušajući je, shvatila sam koliko je taj proces sličan onome što mnoge žene doživljavaju tokom svog mesečnog ciklusa – isti obrazac mirovanja i aktivnosti, odmora i energije, povlačenja i ekspanzije. April možda najbolje odražava onu fazu naše cikličnosti kada osećamo priliv snage i kreativnosti.
Juče sam posmatrala jato ptica koje su se vratile sa svojih zimskih odredišta. Nekada sam mislila da je to jednostavno instinkt, ali sada znam da je taj povratak rezultat složenog procesa – ptice reaguju na dužinu dana, magnetno polje zemlje, čak i promene u vazdušnom pritisku. Sve te suptilne signale one osećaju svojim telima, baš kao što i mi, iako često nesvesno, reagujemo na promene oko nas.
Zar nije fascinantno da baš u aprilu mnoge od nas osećaju potrebu da „očiste“ ne samo svoje domove (čuveno prolećno čišćenje!) već i svoje živote? Možda je to naša sopstvena verzija migracije – napuštamo zimski način razmišljanja i krećemo ka nečem novom.
April nam pokazuje kako prirodni ritmovi leče i našu dušu
Prošlog aprila sam prolazila kroz težak period u životu – razvod koji je potresao temelje mog identiteta i ostavio me u stanju emotivne hibernacije. Sećam se kako sam jednog jutra, nakon duge zime provedene uglavnom unutra, izašla u šetnju i bukvalno osetila kako se nešto u meni pomera i budi. Sunce na koži, miris sveže zemlje, pogled na prve visibabe – sve to delovalo je na mene jače od bilo kakve terapije.
Nije slučajno što toliko spiritualnih tradicija povezuje april sa isceljenjem i obnovom. Moja prijateljica Vesna, koja vodi radionice o ženskoj duhovnosti, često kaže: „April je mesec kada priroda najglasnije šapuće svoju večnu istinu – nakon svake zime dolazi proleće, nakon svakog perioda tame dolazi svetlost.“
Savremena nauka potvrđuje ovaj drevni uvid. Istraživanja pokazuju da izloženost prirodi u prolećnom periodu značajno smanjuje nivo stresa i anksioznosti. Sunčeva svetlost u aprilu ima tačno onaj spektar koji stimuliše proizvodnju vitamina D i serotonina, ali bez intenziteta letnjeg sunca koje može biti previše. Kao da je april specifično dizajniran za naše postepeno buđenje i isceljenje.
Setila sam se kako mi je baka uvek govorila da u aprilu treba jesti prvo divlje bilje koje nikne – koprivu, maslačak, sremuš. Tada sam to smatrala sujeverjem, ali danas znamo da te rane prolećne biljke sadrže upravo one nutrijente koji nam pomažu u detoksikaciji nakon zime. Žene su kroz generacije prenosile ovo znanje, osluškujući ritmove prirode i prepoznajući kako oni korespondiraju sa potrebama našeg tela.
Za mene, najlepši deo aprila je taj osećaj da sam i sama deo velikog buđenja koje se dešava svuda oko mene. Kada ujutru pijem čaj u bašti i posmatram kako se svaki dan pojavljuje neka nova biljka, neka nova boja, osećam duboku zahvalnost što sam deo tog čudesnog procesa transformacije.
April nam vraća žensku mudrost koja se krije u svakom novom pupoljku
Pre nekoliko godina imala sam priliku da razgovaram sa Mirjanom, starom travarkom iz planinskog sela na jugu Srbije. Dok smo sedele u njenoj bašti punoj lekovitog bilja, rekla mi je nešto što me i danas prati: „April je ženski mesec. Pogledaj kako se zemlja otvara, kako prima seme, kako neguje nove izdanke. To je ista energija koju žene nose u sebi – sposobnost da stvaraju, neguju i transformišu.“
Ta veza između ženske energije i aprilskog buđenja prirode nije samo poetska metafora. Mnoge drevne kulture imale su boginje povezane sa prolecem – Persefona kod Grka, Flora kod Rimljana, Ostara kod nordijskih naroda. Sve one predstavljaju arhetip obnove i regeneracije koji je duboko povezan sa ženskim principom.
U svom poslu, često intervjuišem žene koje vode ekološke inicijative, i primetila sam da mnoge od njih govore o aprilu kao o periodu kada osećaju najveći kreativni naboj i motivaciju za svoje projekte. Moja koleginica Ivana, koja vodi urbani vrt u našem gradu, kaže da nije slučajno što toliko žena oseća poriv da se bave baštovanstvom baš u aprilu: „To je kao da nas nešto iznutra vuče da učestvujemo u tom procesu stvaranja novog života.“
Ponekad se pitam koliko smo izgubili odvajanjem od prirodnih ritmova. U svetu konstantne produktivnosti i linearnog shvatanja vremena, zaboravljamo mudrost cikličnosti koju nam april tako jasno pokazuje. Umesto da cenimo i period mirovanja (zimu) i period aktivnosti (proleće), stalno se trudimo da budemo u jednom modu – konstantne produktivnosti.
Aprilski vetar koji trenutno mrsi moju kosu dok pišem ove redove na terasi kao da me podseća da postoji druga mogućnost – život usklađen sa prirodnim ciklusima, koji priznaje vrednost svih faza kroz koje prolazimo.
April nam pokazuje kako su narušeni prirodni ciklusi koje moramo zaštititi
Ne mogu pisati o aprilu a da ne spomenem ono što me duboko zabrinjava – promene koje primećujem iz godine u godinu. Prošle nedelje sam razgovarala sa Jelenom, klimatologom koja već decenijama prati promene u fenološkim fazama biljaka. Podaci koje mi je pokazala su uznemirujući – proleće dolazi sve ranije, u nekim regionima čak i do dve nedelje ranije nego pre tri decenije.
„Problem nije samo u pomeranju kalendara,“ objasnila mi je. „Stvar je u tome što se različite vrste ne prilagođavaju istom brzinom. Na primer, neke biljke cvetaju ranije reagujući na toplije temperature, ali insekti koji ih oprašuju još uvek se pojavljuju prema starom rasporedu, vođeni dužinom dana koja se ne menja. To stvara opasan nesklad.“
Taj nesklad me podsetio na nešto šire – kako su narušeni prirodni ritmovi u našem društvu. Kada ignorišemo potrebu za odmorom, za obnovom, za periodom mirovanja, stvaramo isti takav opasan disbalans u sopstvenim životima.
Vreme je za sadnju
Sada je vreme za sadnju i setila sam jednog svoj iskustva od pre par godina. Sećam se učestvovala sam u akciji sadnje drveća koju su organizovale žene iz lokalnog eko-kolektiva. Dok smo zajedno kopale zemlju i postavljale mlade sadnice, razgovarale smo o tome kako je briga za prirodu tradicionalno bila ženska uloga u mnogim kulturama. Ne zato što je to „ženski posao“, već zato što su žene često prve koje osete posledice narušene ravnoteže u prirodi. I to kroz nedostatak vode, hrane, lekovitog bilja.
Sećam se jedne sagovornice koja se vratila iz grada da živi na selu i bavi se organskom poljoprivredom. Tada mi se poverila i dan danas pamtim njene reči.
„April me svake godine podseti zašto ovo radim. Kad vidim kako zemlja odgovara na moju brigu, kako se budi i daruje život uprkos svemu što joj činimo, znam da ima nade.“
Ta nada je nešto što i sama osećam dok posmatram april oko sebe. Možda još uvek imamo vremena da ponovo uspostavimo balans, da naučimo lekcije koje nam ovaj mesec buđenja nudi.
April u različitim kulturama: kako žene širom sveta slave buđenje prirode
Uvek me fascinira kako različite kulture obeležavaju dolazak aprila. Kao i kako su žene često čuvari tih tradicija. Pre par godina imala sam priliku da pročitam tekst o putovanju po Indiji. Zanimljivo je to je to, jer se bazirao na proslavi Čaitra Navaratri. Reč je o devetodnevnom festivalu posvećenom ženskoj božanskoj energiji. Čitajući tekst mogla sam da zamislim kako žene izrađuju oltare, pripremaju posebnu hranu i izvode rituale koji slave povezanost ženske snage i prirodnog ciklusa obnove.
Počela sam da razmišljam o tome da li mi imamo slične rituale. Naše bake su znale koje bilje se bere u aprilu, kako se prave ritualni hlebovi za prolećne praznike. Kako se ukrašavaju jaja kao simboli novog života. Te prakse nisu bile samo folklor. One su bile to praktične veštine koje su omogućavale zajednicama da žive u skladu sa sezonskim ciklusima.
To me podseća na reči ekofeminističke teoretičarke Vandane Šive koja kaže da žene često poseduju ekološku mudrost koja je ignorisana u dominantnim diskursima o zaštiti životne sredine. Kroz tradicionalne prakse vezane za april i proleće, žene su vekovima čuvale znanje o održivom korišćenju resursa i životu u skladu sa prirodnim ciklusima.
Možda upravo u tome leži ključ odgovora na ekološke krize sa kojima se suočavamo. U povratku tom znanju koje je dugo marginalizovano kao „žensko“ ili „primitivno“. A zapravo predstavlja sofisticiran sistem razumevanja međupovezanosti svih živih bića.
April nam donosi izazove koje možemo pretvoriti u prilike za promenu
Nisam od onih koji romantizuju prirodu i zaboravljaju na izazove koje april donosi. Kao neko ko pati od prolećnih alergija, dobro znam da buđenje prirode ima i svoju težu stranu. Prošle nedelje, tipično za april, doživela sam sve četiri sezone u jednom danu. Od sunčanog jutra, preko kišnog popodneva, do večeri sa susnežicom.
Ali baš u tim izazovima vidim važnu lekciju koju april nosi – život nije uvek udoban i predvidiv. Rast i transformacija često podrazumevaju određenu meru nelagode. Kao što cvet mora da probije tvrdu zemlju da bi izašao na svetlost, tako i mi ponekad moramo proći kroz teške periode da bismo doživeli preobražaj.
Često mi je april inspiracija.
„Pitam žene – šta je vaše unutrašnje seme koje traži svetlost? Kroz kakvu tvrdu zemlju mora da prođe da bi procvetalo? April nam pokazuje da je taj proces istovremeno bolan i divan.“
Upravo ta dualnost aprila – njegova nepredvidivost, mešavina kišnih i sunčanih dana, toplih i hladnih struja – podseća me na kompleksnost ženskog iskustva i važnost prihvatanja svih aspekata naše prirode.
Pre nekoliko dana sam sedela u parku i posmatrala mladu majku koja je šetala sa svojim detetom. Zastajali su kod svakog cveta, svake bubice, svake barice. Dete je sa čuđenjem i oduševljenjem doživljavalo sve te male čuda aprila koja mi odrasli često previđamo. Pomislila sam kako bi bilo divno kada bismo i mi mogli zadržati tu sposobnost da se divimo svakodnevnim čudima prirode.
April nas nadahnjuje da delujemo za očuvanje prirodnih ciklusa
Kada razmišljam o aprilu kroz ekofeminističku perspektivu, ne mogu a da ne osećam i duboku odgovornost. Ako je april mesec koji simbolizuje obnovu života, onda je naša dužnost da učinimo sve što možemo da taj život zaštitimo za buduće generacije.
Ta lekcija strpljenja čini mi se posebno važnom u vremenu kada sve želimo odmah i sada. April nam pokazuje drugačiji tempo. Pupoljak ne može postati cvet preko noći, seme mora proći kroz svoj proces klijanja. Možda je to najvažnija mudrost koju možemo usvojiti od ovog meseca – da promene, lične i društvene, često zahtevaju vreme i pažljivo negovanje.
Upravo zato verujem da je ekofeministički pristup aktivizmu tako važan – on prepoznaje da transformacija našeg odnosa prema planeti mora biti paralelna sa transformacijom naših međuljudskih odnosa i društvenih struktura. Ne možemo čuvati prirodu dok eksploatišemo jedni druge, niti možemo postići rodnu ravnopravnost u društvu koje je zasnovano na eksploataciji prirodnih resursa.
April nas uči da uskladimo svoje živote sa večnim ritmom obnove
Dok završavam ovaj tekst, april me okružuje svim svojim čudima. Kroz prozor vidim kako se laste vraćaju i grade gnezda pod strehama. U bašti niču nove biljke svakog dana.
April me svake godine iznova uči da sam deo nečeg većeg od sebe. Deo velikog ciklusa života koji se odvija bez obzira na naše planove i ambicije. On me podseća da usporim, da posmatram, da osluškujem šta mi priroda govori.
Sećam se reči jedne prijateljice:
„April ti daje energiju, ali ti i pokazuje kako da je koristiš.“
Ta jednostavna mudrost sadrži duboku istinu.Nije stvar samo u tome da osećamo prolećni priliv energije, već i da naučimo kako da je usmerimo na način koji poštuje prirodne ritmove.
Tokom godina, april je za mene postao mesec preispitivanja. Pitam se – da li živim u skladu sa sopstvenim ciklusima? Da li poštujem periode kada mi je potreban odmor, i one kada sam puna kreativne energije? Da li moji izbori doprinose zdravlju planete ili je dodatno opterećuju?
To nisu laka pitanja, ali april mi daje hrabrost da im se suprotstavim. Jer ako priroda može da se obnovi nakon najteže zime. Možda i mi možemo transformisati načine na koje živimo i odnosimo se jedni prema drugima i prema planeti koja nas hrani.
Ciklus koji me vraća sebi
Jovan Dučić je napisao da je „proleće jedina revolucija na svetu koja uspeva“.
Volim tu misao jer me podseća da promene kojima težimo – ekološka održivost, društvena pravda, lična transformacija – nisu nemoguće. April nam svake godine pokazuje da je obnova moguća, da život pronalazi put čak i kroz napukline u betonu.
Dok april prelazi u maj, a zatim u leto, nosim sa sobom njegove lekcije o strpljenju. I to o cikličnosti, o nepokolebljivoj snazi života. I nadam se da ću ih preneti dalje kroz svoj rad, svoje pisanje, svoje delovanje u svetu. Jer april nije samo mesec u kalendaru. On je podsetnik na ono što smo zaboravili i šta moramo ponovo naučiti ako želimo da preživimo kao vrsta.
I zato, dragi čitaoci, pozivam vas da izađete napolje. Da osetite aprilski vetar na licu. Zatim, da zagrebete rukama po zemlji, da se povežete sa tom iskonskom energijom buđenja. Jer april nije nešto što samo posmatramo – on je nešto što živimo, nešto što jesmo.
