Izgubljeni arhiv Kola srpskih sestara: Priča o humanitarkama

Kada se pred vama otvore vrata Etnografskog muzeja u Beogradu, suočavate se sa pričom o hrabrosti, humanosti i upornosti koja je preživela dva svetska rata. Dve okupacije i sistematsko brisanje istorijskog sećanja. Izložba „U potrazi za izgubljenim arhivom Kola srpskih sestara“ nije samo muzejska postavka. Ona je pokušaj vraćanja glasa ženama koje su od 1903. do 1946. godine bile stub srpskog društva, a čija su dela nameravano zaboravljena.

Arhiv Kola srpskih sestara: Dvaput uništen, nikada zaboravljen

Zamislite koliko snage i odlučnosti mora da ima jedna organizacija da bi preživela potpuno uništenje svoje arhive ne jednom, već dva puta. Prvi put su dokumenta nestala 1915. godine, kada su austrougarske trupe okupirale Beograd i sistematski uništavale sve što je svedočilo o srpskoj državnosti i nacionalnom organizovanju. Drugi put je bilo još bolnije – 1942. godine, nemačke okupacione vlasti su direktnom naredbom spalile ono što je ponovo prikupljeno između dva rata. A onda je došla 1946. godina i konačni udarac: zabrana rada i oduzimanje celokupne imovine društva koje je desetinama godina bilo sinonim za humanost.

Milena Šećerović i Nevenka Stevančević-Nikolić, autorke ove izložbe i same članice Kola srpskih sestara, nisu pristale da se istorija zaustavi na toj tački. Njihov dugogodišnji istraživački rad predstavlja detektivsku potragu kroz fragmente sačuvanog sećanja. Kroz zaboravljene kutije Istorijskog arhiva Beograda. Zatim, prašnjave police Narodne biblioteke i privatne kolekcije koje čuvaju potomci nekadašnjih članica.

Humanitarni rad koji je spasavao živote dok se istorija lomila

Kolo srpskih sestara nije bilo obično udruženje. Ove žene su bile na prvoj liniji fronta kada je trebalo spasavati živote. Tokom Balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, dok su se muškarci borili sa oružjem, one su bile medicinske setre, lekarke…Bavile su se i organizacijom pomoći. Bile su medicinske sestre u poljskim bolnicama, organizatorke izbeglica. Prikupljale su humanitarnu pomoć, a istovremeno i čuvale nacionalnog identiteta kroz obrazovni i kulturni rad.

Dvadeset panoa otkriva ono što je trebalo da nestane

Prvi deo izložbe predstavlja hronološku rekonstrukciju. Dvadeset panoa donosi priču zasnovanu na novootkrivenim izvorima koji su godinama ležali nepoznati u arhivskim fondovima. Svaki pano je kao komadiću slagalice koja polako otkriva sliku jednog izgubljenog sveta. I to sveta u kojem su žene bile aktivne učesnice velikih istorijskih zbivanja, a ne samo pasivni posmatrači.

Originalni predmeti govore glasnije od reči

Drugi segment izložbe predstavlja materijalnu dimenziju te priče. Originalni predmeti, fotografije koje su preživele ratove i okupacije, dokumenta koja su čuvana u tajnosti ili slučajno sačuvana od uništenja – sve to zajedno gradi autentični narativ. Posebnu vrednost ima kolekcija od dvadeset originalnih brojeva kalendara „Vardar“, publikacije koja će 2026. godine obeležiti neverovatnih 120 godina postojanja.

Kalendar Vardar: Glas koji je odzvanjao kroz decenije

Za potrebe izložbe štampani su reprinti tri ključna godišta ovog kalendara. Prvi je iz 1906. godine, kada je sve tek počinjalo, kada je nada bila jaka a ciljevi jasni. Drugi je iz 1914. godine, poslednji pre katastrofe koja će promeniti sve – Prvog svetskog rata koji je Srbiju gotovo izbrisao sa mape. Treći je iz 1941. godine, poslednji tridesti broj pre nego što je nova okupacija donela novi talas uništenja. Ova tri reprinta nisu samo muzejski eksponati – oni su vremeplov koji pokazuje kako se menjao diskurs, kako su žene govorile o sebi i svetu oko sebe u različitim istorijskim trenucima.

Glasovi iz prošlosti: Delfa Ivanić i Dobrila Glavinić Knez Mihailović

Tekstualnu osnovu izložbe čine autentični zapisi žena koje su bile deo ove priče. Delfa Ivanić je svojim stenogramom Upitnika iz 1942. godine ostavila svedočanstvo o tome kako je organizacija funkcionisala upravo u trenutku kada je nad njom visila senka konačnog uništenja. Njena knjiga „Sećanja“ donosi lični ugao posmatranja koji službeni dokumenti nikada ne mogu da pruže.

Posebno mesto zauzimaju tekstovi Dobrile Glavinić Knez Mihailović, koje čuva Fond porodice Glavinić u Istorijskom arhivu Beograda. Kao novinarka i humanitarna aktivistkinja, Dobrila je bila svedok i učesnik ključnih događaja, a njena pisana ostavština predstavlja nezamenljiv izvor za razumevanje uloge Kola u društvenom životu.

Poziv na obnovu kolektivnog pamćenja

Danijela Krunić, predsednica Kola srpskih sestara Beograd i koordinatorka projekta, naglašava da je ova izložba samo početak. Svaka porodica u Srbiji možda negde u ormaru, na tavanu ili u starom kovčegu čuva fotografiju, pismo, dokument ili predmet koji je povezan sa radom Kola. Svaki takav fragment je deo slagalice koja može pomoći da se rekonstruiše ono što je bilo nameravano zaboravljeno.

Ministarstvo kulture Republike Srbije prepoznalo je značaj ovog projekta i omogućilo ne samo realizaciju izložbe već i štampanje vrednih reprinta kalendara „Vardar“. Etnografski muzej u Beogradu pružio je stručnu podršku i izložbeni prostor, čime je ova priča dobila dostojnu pozornicu.

Zašto je ova izložba važna danas

Možda se pitate zašto je priča o ženskoj organizaciji koja je prestala da postoji pre gotovo osamdeset godina relevantna za savremeno društvo. Odgovor leži u činjenici da je istorija žena u Srbiji, kao i širom sveta, sistematski marginalizovana. Učestvovale su u velikim istorijskim događajima, spasavale su živote, obrazovale mlade generacije, čuvale kulturu – ali njihova dela su često ostajala nevidljiva u zvaničnim istorijskim narativima.

Arhiv Kola srpskih sestara predstavlja mikrokosmose šire priče o tome kako se gradi nacija. Kako se čuva identitet u teškim vremenima, kako se humanost održava usred haosa. Ove žene nisu čekale da neko drugi reši probleme. One su ih same rešavale, organizovano, uporno i sa jasnom vizijom.

Izložba u Etnografskom muzeju nije kraj već poziv na akciju. Poziv svakome ko poseduje bilo kakav trag o radu Kola da ga podeli, da pomogne da se izgubljeni arhiv bar delimično rekonstruiše. Jer istorija nije ono što je zapisano u zvaničnim dokumentima. Istorija je i ono što čuvamo u porodičnim pričama, starim fotografijama, pismima koja nismo bacili.

Kada prođete kroz sale Etnografskog muzeja i suočite se sa ovom izložbom, nećete videti samo panoe i predmete. Videćete odjek jednog vremena kada su žene, uprkos svim ograničenjima koja im je društvo nametalo, uspele da stvore organizaciju koja je bila istinski stub zajednice. I možda ćete pomisliti na savremene izazove i na to kako bismo danas mogli da učimo od njihovog primera.

izvor:sowa media