Spomenici heroinama: Zašto Subotica krije svoje junakinje?

Spomenici heroinama u Subotici priča su o sistematskom brisanju žena iz kolektivne memorije. Grad koji čuva 12 dela jedne vajarkinje nema nijedan spomenik njoj samoj.

Kroz razgovor sa Majom Rakočević-Cvijanov, vajarkom-konzervatorkom savetnikom zaposlenom u Međuopštinskom zavodu za zaštitu spomenika Subotice, otkrivamo zabrinjavajuću istinu: javni prostor Subotice gotovo da ne pamti svoje junakinje.

Spomenici heroinama u Subotici: Brojke koje govore o zaboravu

Na celoj teritoriji grada Subotice postoje samo dva spomenika posvećena antifašistkinjama. Dva. U gradu sa bogatom istorijom otpora, u zajednici gde su žene dale živote za slobodu, njihov doprinos ostaje nevidljiv.

Lola Volu, stradala sa 27 godina kao jedina žena među 15 žrtava koja je imala svoju bistu ispred fabrike Slavica. Vremenom bista je nestala, otuđena kao sekundarna sirovina. Fabrika je srušena. Sećanje – izbrisano.

„Vrlo često smo svedoci da danas nestaju bronzane skulpture, spomen-ploče“, objašnjava Rakočević-Cvijanov. „Što je od bakra i što se može prodati kao sekundarna sirovina.“

Lola Volu: Kad profit pobedi memoriju

Priča o Loli Volu nije samo priča o jednoj izgubljenoj bisti. To je priča o tome kako tretiramo doprinos žena istoriji. Njena bista, vajana rukom Vere Gabrić Počuče, bila je deo retkog traga ženske antifašističke borbe u javnom prostoru. Danas, zahvaljujući trudu Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika Subotice i naše sagovornice, bista je odlivena iznova i preseljena uz druge narodne heroje.

Ali to je samo delimična pobeda. Druga antifašistkinja sa spomenikom na teritoriji Subotice je Bosa Milićević u Novom Žetniku. I to je sve.

„Mi ne imamo druge spomenike antifašistkinjama, a ženama uopšte koje su važne za istoriju ili za nacionalnu istoriju uopšte nemamo u Subotici“, konstatuje Rakočević-Cvijanov .

Spomenici heroinama i paradoks Ane Bešlić

Možda najslikovitiji primer sistemskog zanemarivanja žena jeste slučaj Ane Bešlić, jedne od najznačajnijih jugoslovenskih vajarki 20. veka.

Razmislite o ovome: 12 javnih spomenika njenog rada stoji u Subotici. Dvanaest! To su dela koja građani vide svakodnevno, koja oblikuju vizuelni identitet grada, koja svedoče o plodnosti i snazi jedne umetničke vizije.

A Ana Bešlić? Nema bistu u gradu. Nema ulicu koja nosi njeno ime. Nema ništa što bi reklo:

„Ova žena je stvorila sve što vidite.“

Sveprisutna kroz delo, odsutna kao ličnost

„Ona je za nas veoma važna vajarka“, kaže Rakočević-Cvijanov.

„U javnom prostoru 12 spomenika, to puno govori, ali mi nemamo uopšte, recimo, njenu bistu.“

Ovaj paradoks – biti svuda i nigde istovremeno – otkriva duboku istinu o tome kako društvo vrednuje doprinos žena. Njihov rad se prihvata, čak i koristi za oblikovanje javnog prostora. Ali one same ostaju nevidljive, bez priznanja, bez ulica, bez bisti.

Bešlić ima spomenike u Beogradu, Vinkovcima, u svetu. Samo ne u gradu gde je ostavila najdublji trag.

Kultura sećanja i rod: Kako tumačimo ženska dela

Način na koji gledamo spomenike takođe otkriva rodne predrasude. Ana Bešlić je često radila apstraktne i asocijativne forme, ali građani ih tumače kroz prizmu majčinstva.

Spomenik koji Subotičani zovu „Majka i dete“, postavljen ispred nekadašnjeg Instituta za majku i dete, današnji Dečji dispanzer Bešlić je zapravo nazvala samo „Grupa“. To je apstraktna forma koju su građani interpretirali kroz očekivanu ulogu žene – majčinstvo.

„Ono što je interesantno je da umetnici, verovatno, taj svoj intimni život kroz te neke apstraktne ili asocijativne forme ispoljavaju neke svoje težnje“, objašnjava Rakočević-Cvijanov.

„Ali građani to asociraju na majku i dete.“

Kada umetnica hoće da govori o majčinstvu – to jasno kaže

Ipak, kada je Bešlić želela eksplicitno da kreira delo o majčinstvu i antifašističkoj borbi, nije ostavljala prostora za tumačenje. Njen spomenik „Majka i sin“ u Aleksandrovu iz 1950. godine.Monumentalno delo postavljeno ispred pravoslavne crkve – svesno koristi figuru žene koja rađa sina koji će nastaviti odbranu.

Ovde vidimo razliku: kada žena umetnica svesno bira temu, ona je jasna. Kada građani tumače njeno apstraktno delo, oni je svode na ono što „žena treba da bude“ – majka.

Geografija zaborava: Regija bez heroina

Situacija u širem regionu nije ništa bolja. Na teritoriji devet opština koje pokriva Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika Subotica, žene su gotovo potpuno odsutne iz javnog prostora.

U Kikindi postoji jedna bista Clare Feješ, ali ona je u mesnoj zajednici – što ju je možda i spasilo od talasa otuđivanja koji je pogodio bronzane spomenike antifašizmu.

„Bili smo svedoci da su jako puno otuđivali sve te spomenike od bronze“, kaže Rakočević-Cvijanov.

„Tako da na toj teritoriji koju mi pokrivamo – tih devet opština – uopšte nema nekog broja tih žena u javnom prostoru.“

Nije samo o antifašistkinjama

Problem odsustva žena iz javnog prostora nije ograničen samo na one koje su učestvovale u borbi.

„A da ne kažemo ono za sve druge struke žena, ili da kažemo ono njihova dostignuća, ne nemamo nikakve spomenike“, konstatuje Rakočević-Cvijanov.

Bez obzira na struku. Bez obzira na dostignuće. Bez obzira na doprinos. Žene su sistematski isključene iz javnog prostora koji stvara kolektivnu memoriju.

One mogu doprineti lokalnoj istoriji, nacionalnoj kulturi, nauci, umetnosti – ali njihov doprinos ostaje nevidljiv, nezabeležen u kamenu ili bronzi.

Kultura sećanja ili kultura zaborava?

Pitanje koje se nameće je bolno jasno: koliko negujemo kulturu sećanja prema ženama koje su dale značajan doprinos našem gradu, lokalnoj i nacionalnoj istoriji?

Odgovor Maje Rakočević-Cvijanov je nedvosmislen. Ne negujemo je dovoljno. Štaviše, aktivno je zanemarujemo.

To zanemarivanje ima dvostruku dimenziju: s jedne strane, postoji fizičko uništavanje postojećih spomenika (motivisano profitom od prodaje bronze); s druge strane postoji sistemsko odsustvo inicijative da se postave novi spomenici ženama.

„Ako mi negujemo te spomenike, onda će sasvim drugačiji pristup javnosti biti prema tome“, ističe ona.

Negovanje kao simbolički čin

Negovanje spomenika nije samo tehnički posao konzervacije. To je simbolički čin koji šalje poruku o tome koga i šta cenimo kao društvo.

Svaki izgubljeni spomenik je izgubljena priča. Svaka nepostavljena bista je neispričan život. Svaka ulica koja ne nosi ime žene koja je obeležila istoriju je pogrešan izbor.

Put ka promeni: Restauracija memorije

Rakočević-Cvijanov ipak vidi prostor za optimizam. Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika trudi se da sve ugrožene spomenike stavi na listu prioriteta i da ih vrati u prvobotno stanje.

Tako su uspeli da odleju bistu Lole Volu i vrate je javnosti. To je važan simbolički korak – žena koja je stradala sa 27 godina konačno dobija mesto koje zaslužuje.

Ali to je samo početak.

Pravi izazov je sistemska promena u načinu na koji pristupamo javnom prostoru i kolektivnoj memoriji. To znači:

Zaštitu postojećih spomenika – borba protiv otudđivanja i fizičkog uništavanja

Kreiranje novih spomenika – posvećenih ženama koje su ostavile trag u istoriji

Priznanje umetnica – Ana Bešlić zaslužuje ne samo da njena dela stoje u javnom prostoru, već da i ona sama – kao kreatorka, kao umetnica, kao žena koja je obeležila epohu – ima svoje mesto

Inkluzivnu kulturu sećanja – koja prepoznaje doprinos svih, bez obzira na rod

Javni prostor kao ogledalo društvenih vrednosti

Javni prostor nije neutralan. Spomenici koje podižemo, imena koja dajemo ulicama, biste koje postavljamo – sve to govori o tome šta cenimo kao društvo.

Koje priče želimo da pričamo? Čije živote smatramo dostojnim pamćenja?

Trenutno, prostor Subotice i šire regije priča priču u kojoj su žene uglavnom odsutne. Njihov doprinos se podrazumeva, ali ne slavi. Njihova dela se vide, ali ne njihova lica. Njihova imena se spominju u fusnoti istorije, ali ne i na ulicama kojima hodamo.

Restauracija memorije kao politički čin

Maja Rakočević-Cvijanov, kroz svoj rad konzervacije, čini nešto duboko važno: ne samo da fizički restaurira objekte, već restaurira i memoriju.

Svaka vraćena bista je korak ka pravednijoj istoriji. Svaka obnovljena spomen-ploča je priznanje da su žene bile tu, da su učestvovale, da su stvarale, da su se borile.

To je istorija u kojoj su žene vidljive, prisutne, priznate.

Put je dug, ali suština je jasna: kultura sećanja mora biti inkluzivna.

Ako želimo društvo koje ceni doprinos svih svojih građana, moramo početi od onoga što je najvidljivije – od našeg javnog prostora.

Moramo se zapitati: Da li je prihvatljivo da grad sa 12 spomenika jedne vajarkinje nema nijedan spomenik njoj samoj?

Da li je prihvatljivo da samo dve antifašistkinje imaju priznanje u javnom prostoru?

Da li je prihvatljivo da žene koje su obeležile istoriju, nauku, kulturu ostanu nevidljive?

Odgovor je jasan. I čin je jednako jasan: vreme je da promenimo javni prostor Subotice. Vreme je da naše junakinje dobiju mesto koje zaslužuju.

Ne samo u fusnoti istorije. Već u srcu grada.

Tekst je  nastao  u okviru projekta „Antifašizam kroz žensku perspektivu: Sećanje na heroine borbe“,  koji je realizovan uz podršku Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Malin“ i redakcija portala “Ecofeminizam”.Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Ministarstva informisanja i telekomunikacija.