Poslednja evropska reka gde vodu piješ sa izvora

ŠOK! Poslednja čista reka Evrope: Hoćemo li je uništiti u ime profita? Klisura reke Gradac u Srbiji nije samo pejzaž za razglednicu; to je spomenik kulture sećanja, poslednji bastion čiste, žive vode koju još uvek možete piti direktno iz korita, ali njena sudbina visi o tankoj niti.

Etika starateljstva i borba za Gradac: Zašto je važno da pamtimo

U jeku globalne ekološke krize, priča o reci Gradac i ljudima koji je decenijama čuvaju postaje moćan simbol ekofeminizma i otpora. Ekofeminizam nas uči da je instrumentalna eksploatacija prirode duboko povezana sa eksploatacijom marginalizovanih zajednica. Priča o Gradcu, gde se za opstanak vode bore generacije, priča je o starateljstvu – etici koju su vekovima negovale žene i lokalne zajednice, suprotstavljajući se profiterskom odnosu prema zemlji.

Čovek koji godinama stoji kao bedem te kulture sećanja jeste Ognjen Krnetić, čuvar prirode iz Ekološkog društva „Gradac“. Njegovo angažovanje nije posao, već nasleđe; sećanje na pretke koji su živeli od šume, lova, ribolova i rada na zemlji. Kroz njegovu priču, shvatamo da je borba za čistu reku zapravo borba za sećanje na održivi život, borba protiv zaborava. Kako Ognjen kaže: „Status na papiru nije dovoljan. Moraš biti napolju i kada je minus dvadeset, jer se tada najviše krade.“

Rudnici, kvadovi i besomučne gradnje: Ko preti da prekine nit pamćenja?

Pritisci na Klisuru reke Gradac – jednu od najvrednijih u zapadnoj Srbiji – nemilosrdni su i direktno ugrožavaju njeno istorijsko i ekološko pamćenje.

Na primer, Divčibare i valjevske planine doživljavaju besomučno građenje, a kanalizacija, umesto da prati rast, često završava u potocima koji teku ka Gradcu. Pored toga, planirani rudnici i pritisci kamenoloma stavljaju profit ispred ekološke vrednosti i dovode u pitanje snabdevanje Valjeva čistom vodom. Gradac je postao i „žrtva sopstvene popularnosti“. Nakon pandemije, nekontrolisana invazija turista – divlje kampovanje i neodgovorno loženje vatre – prete da unište ono zbog čega reku cenimo: čistinu i mir.

Ove pretnje nisu samo ekološke; one su direktan napad na kulturu sećanja lokalne zajednice. Kada se voda zagadi, prekida se lanac generacija koje su je koristile i čuvale. Ekofeminizam naglašava da moramo pamtiti i priznati ovu vezu – između čistoće reke i kvaliteta života – koji Gradac predstavlja za meštane.

Kako zajednica obnavlja sećanje na čist Gradac: Inovacije i otpor

Zajednica se, ipak, suprotstavlja zaboravu primenom „Prirodnih mera za ekološki Gradac“, pokazujući moć lokalnog aktivizma i uključivanja. U okviru projekta, sprovedene su ključne mere:

• Uklanjanje sedimenta i produbljivanje plićaka vraća sećanje na izgled reke kakav pamte stariji Valjevci.
• Pošumljavanje i postavljanje pletera (prirodnih barijera od granja) služe kao trajni spomenici otpora eroziji i klimatskim promenama.
• Korišćenje iskopanog sedimenta na zemljištu lokalnih domaćina i uključivanje lokalnih firmi nije samo ekološka mera – to je obnova društvenog tkiva i dokaz da je čista reka svima u interesu.

Ekofeminizam ovde vidi obnovu veze između prirode i lokalne ekonomije, gde profit nije primarni cilj, već kontinuitet i nasleđe. Monitoring vidre – pouzdanog pokazatelja čistoće – deo je vizije proširenja zaštićenog područja, što garantuje da će se borba nastaviti i pamćenje prenositi.

„To je prilika da deca koja danas trčkaraju obalama Gradca, sutra povedu svoju decu na istu reku, pod iste vrbe, i sa ponosom kažu: ‘Ovde još uvek možeš da piješ vodu pravo iz reke.'“

Ne dozvolite da Gradac postane samo tužno sećanje! Podelite ovu priču o ekološkom otporu, posetite naš portal za više informacija i podržite napore Ekološkog društva „Gradac“. Očuvajmo ovu reku za buduće generacije!