Knjige koje su promenile moj pogled na svet

Kada sam prvi put otkrila ekofeminizam, nisam ni slutila koliko će duboko promeniti moj pogled na svet. Kroz ovih 10 izuzetnih dela, želim da podelim sa vama putovanje koje me je dovelo do saznanja da su borba za prava žena i borba za planetu zapravo jedno te isto.

Moje putovanje kroz ekofeminizam – više od teorije, način života

Sećam se kako sam pre nekoliko godina sedela na obali jezera Palić, posmatrajući zelenu masu koja se nakupila uz obalu. Istog dana sam pročitala članak o tome kako žene u ruralnim predelima Indije vode borbu protiv velikih korporacija koje zagađuju njihovu vodu. Nešto je kliknulo u mojoj glavi – to nije bila slučajnost. Sistem koji dozvoljava eksploataciju prirode je isti onaj koji potiskuje glasove žena.

To je bio moj prvi istinski susret sa ekofeminizmom, iako tada nisam znala da taj koncept ima ime. Za mene, ekofeminizam nikada nije bio samo teorija koju sam proučavala – postao je sočivo kroz koje vidim svet i okvir koji oblikuje moje svakodnevne izbore i aktivizam.

Ekofeminizam za mene predstavlja shvatanje da su sve borbe za pravdu međusobno povezane. Ne možemo se boriti za prava žena ignorišući ekološku devastaciju. Ne možemo se boriti za očuvanje planete dok zanemarujemo glasove onih koji su najviše pogođeni klimatskim promenama. I to su često upravo žena, posebno onih iz marginalizovanih zajednica.

Dok sam istraživala ovu oblast, pronalazila sam knjige koje su artikulisale ono što sam intuitivno osećala. Deset dela koja ću podeliti sa vama nisu samo informativni tekstovi. Svaka od ovih knjiga me je duboko dotakla i promenila način na koji živim i radim. Nadam se da će i vama pružiti isto.

Zašto moj pogled na ekofeminizam? Zato što naš opstanak zavisi od toga

Prošle godine sam razgovarala sa starijim ženama iz jednog sela na jugu Srbije. Dok su mi pokazivale kako prepoznaju lekovito bilje i pričale o tome kako se vreme promenilo tokom njihovih života, shvatila sam koliko je dragoceno znanje koje poseduju – znanje koje brzo nestaje u našem društvu opsednutom tehnologijom i brzim rešenjima.

Te žene su bile čuvarke bioraznolikosti, prenoseći tradicionalna ekološka znanja sa generacije na generaciju. Nisu sebe nazivale ekofeministkinjama, ali su živele te principe – razumevanje dubokih veza između našeg opstanka i zdravlja ekosistema.

Klimatska kriza nam jasno pokazuje da dosadašnji načini razmišljanja nisu dovoljni. Potrebni su nam novi (ili možda drevni) pristupi koji prepoznaju međupovezanost svih stvari. Potrebna nam je etika brige umesto etike dominacije.

Kroz svoja putovanja, aktivizam i razgovore sa ženama širom sveta, videla sam kako one koje su na prvoj liniji klimatskih promena često nude najpraktičnija i najkreativnija rešenja. Ali njihovi glasovi se retko čuju u sobama gde se donose odluke.

Evo zašto je ekofeminizam važniji nego ikad.On nam omogućava da vidimo ono što konvencionalni pristupi često previde. Da rešenja za naše najveće krize leže u uključivanju različitih perspektiva.Posebno onih koji su istorijski bili utišani.

10 knjiga koje su oblikovale moje razumevanje ekofeminizma

Godinama sam sakupljala, čitala i vraćala se ovim knjigama. One su mi pružile koncepte da artikulišem svoja iskustva.Osnažile me kad mi je bilo teško i inspirisale me da delim ova saznanja sa drugima. Svaka od njih me je dotakla na različit način i u različitoj fazi mog putovanja.Ovo su neki predlozi koje sam pročital uz preporuku sajta earth.org.

1. „Staying Alive: Women, Ecology and Development“ (1988), Vandana Shiva

Prvi put sam za Vandanu Shivu čula kada sam je slučajno videla u dokumentarcu. Njena priča o tome kako su seljaci u Indiji grlili drveće da bi sprečili seču.Pokret Chipko – ostavila me je bez daha. Kada sam konačno nabavila njenu knjigu „Staying Alive“, čitala sam je u jednom dahu.

Shiva me je naučila kako patrijarhat i kapitalizam rade zajedno na potčinjavanju i žena i prirode. Ono što me je najviše dirnulo u ovoj knjizi je njena analiza toga kako su žene u ruralnim zajednicama često prve koje osete negativne posledice takozvanog „razvoja“ . Ali i prve koje ustaju da se brane.

Sećam se kako je jedna njena rečenica posebno odjeknula u meni: „U odbrani šuma, žene brane život sam.“ Ta jednostavna istina postala je temelj mog razumevanja ekofeminizma. Nisam gledala uništavanje šuma istim očima od tada.

2. „Woman and Nature: The Roaring Inside Her“ (1978), Susan Griffin

Ova knjiga me je pronašla u antikvarnici u Beogradu kada sam najmanje očekivala. Griffin piše poetski, skoro kao da peva, dok razobličava načine na koje se žene poistovećuju sa prirodom u zapadnoj kulturi – i jedne i druge se smatraju nečim što treba kontrolisati, potčiniti, iskoristiti.

Dok sam čitala „Woman and Nature“, često sam se zatekla kako naglas izgovaram pasuse.Osećajući kako Griffin daje glas nečemu što sam oduvek osećala ali nisam mogla da artikulišem. Način na koji ona prepliće naučne tekstove, filozofiju i poeziju. To nam pokazuje kako je sam jezik koji koristimo obojen patrijarhalnim pogledima.

„Kažemo da je priroda nema. Da životinje nemaju jezik. Da žene briljiraju u trivijalnim temama. Da priroda ne oseća,“ piše Griffin, a ja sam osetila težinu tih reči u svom telu. Koliko puta sam bila ućutkana.Koliko puta su moje brige o životnoj sredini bile odbačene kao „emotivne“ ili „preterane“?

3. „Feminism and the Mastery of Nature“ (1993), Val Plumwood

Sa Plumwood sam se upoznala tokom postdiplomskih studija i njena filozofska dubina me je isprva zastrašila. Ali kada sam počela da razumevam njenu kritiku dualističkog razmišljanja – podele koja stavlja kulturu iznad prirode, um iznad tela, muško iznad ženskog – mnoge stvari su se sklopile.

Provela sam jednu celu jesen vraćajući se ovoj knjizi, podvlačeći stranice i zapisujući misli na marginama. Plumwood me je naučila da prepoznam kako hijerarhijski dualizmi strukturišu naše mišljenje na načine koje čak ne primećujemo.

Njena ideja da umesto podređivanja prirode našim potrebama, treba da razvijemo odnos „prijateljstva“ sa prirodnim svetom, promenila je način na koji prilazim svom aktivizmu. Ne radi se o tome da „spasimo“ prirodu iz pozicije superiornosti, već da obnovimo veze koje su prekinute našim otuđenjem od nje.

4. „The Sexual Politics of Meat: A Feminist-Vegetarian Critical Theory“ (1990), Carol J. Adams

Priznaću da sam na ovu knjigu naišla sa dosta skepse. Iako sam vegetarijanka već godinama, nisam bila sigurna kako se mesna ishrana povezuje sa feminizmom. Ali Adams je otvorila moje oči za nešto što sada ne mogu da ne vidim – kako su objektivizacija ženskog tela i konzumacija životinjskog mesa povezani kroz strukture koje omogućavaju i jedno i drugo.

Pamtim kako sam, čitajući ovu knjigu u parku, iznenada postala svesna reklama oko sebe – kako se žensko telo koristi za prodaju proizvoda, kako se meso reklamira kroz hipermaskuline slike. Adams je dala ime ovim obrascima i pokazala mi njihovu međupovezanost.

Njena analiza „odsutnog referenta“ – kako se životinju briše iz procesa kojim postaje „meso“ – naterala me je da preispitam kako jezik može da sakrije nasilje i patnju. Od tada, mnogo sam pažljivija prema tome kako i sama koristim jezik koji može da normalizuje eksploataciju, bilo ljudi ili drugih bića.

5. „How Women Can Save The Planet“ (2021), Anne Karpf

Ovu knjigu sam čitala prošle godine, u jeku nove runde klimatskih pregovora. Karpf me je oduševila svojim argumentom da klimatska kriza nije samo tehnički problem koji zahteva tehničko rešenje, već manifestacija duboko ukorenjenih struktura moći – uključujući rodnu neravnopravnost.

Najviše me je dirnuo način na koji Karpf povezuje lično i političko. Kroz intervjue sa ženama širom sveta, od Bangladeša do Arktika, ona pokazuje kako klimatska kriza nije apstraktna pretnja u budućnosti – to je realnost sa kojom se mnoge žene već suočavaju. Istovremeno, ona pokazuje kako upravo te žene razvijaju inovativna rešenja.

„Zeleni novi dogovor za žene“ o kojem Karpf govori postao je koncept oko kojeg sam i sama organizovala nekoliko radionica. Pomaže mi da vizualizujem kako bi pravedna tranzicija ka održivom društvu mogla izgledati – ona koja ne reprodukuje postojeće nejednakosti, već ih aktivno rešava.

6. „Sister Species: Women, Animals and Social Justice“ (2011), uredila Lisa Kemmerer

Ova zbirka eseja stigla je do mene u trenutku kada sam se borila sa time kako da različite aspekte svog aktivizma povežem u koherentnu celinu. Kako pomiriti feminizam, prava životinja, ekološku pravdu i antirasizam? „Sister Species“ mi je pomogla da vidim kako su ove borbe fundamentalno povezane.

Sećam se kako me je duboko dirnuo esej Karen Davis o kokošima u industrijskim farmama, jer je ona govorila o njihovoj patnji sa iskrenim saosećanjem koje se retko viđa. Pattrice Jones je pisala o tome kako je rad sa traumatizovanim kokošima informisao njen feministički aktivizam, što me je nateralo da razmislim o međusobnoj povezanosti svih oblika nasilja.

Nakon čitanja ove knjige, prestala sam da vidim svoje različite aktivističke strasti kao odvojene borbe. Umesto toga, počela sam da prepoznajem kako isti sistemi dominacije stvaraju različite oblike nepravde – i kako moramo raditi na njihovom rešavanju zajedno, a ne izolovano.

7. „Waste: One Woman’s Fight Against America’s Dirty Secret“ (2020), Catherine Coleman Flowers

Memoar Catherine Coleman Flowers čitala sam tokom pandemije, i njena priča o borbi za osnovnu sanitaciju u siromašnim zajednicama u Alabami me je duboko potresla. Kroz njeno iskustvo, videla sam kako se ekološka nepravda, rasizam i siromaštvo prepliću, stvarajući uslove u kojima mnogi Amerikanci žive bez pristupa osnovnim sanitarnim uslovima – realnost koju većina ljudi u razvijenom svetu ne može ni da zamisli.

Flowers me je inspirisala svojom neustrašivošću – kako je koristila svoju ličnu priču da osvetli sistemske probleme, kako je odbijala da prihvati status quo koji je dozvoljavao da neki ljudi budu tretirani kao manje vredni. Njena kritika „environmentalnog rasizma“ – prakse da se zagađenje koncentrisano u siromašnim, pretežno crnim zajednicama – naterala me je da preispitam i svoj lokalni aktivizam.

Pitala sam se: za čiju korist radim? Da li uključujem glasove onih koji su najviše pogođeni ekološkim problemima? Ova knjiga me je podsetila da ekofeminizam mora biti intersekcionalan ili neće biti ništa.

8. „All We Can Save: Truth, Courage, and Solutions for the Climate Crisis“ (2020), uredile Ayana Johnson i Katharine K. Wilkinson

Ovu knjigu sam kupila direktno nakon učešća na klimatskom protestu, osećajući mešavinu nade i očaja. „All We Can Save“ bila je baš ono što mi je bilo potrebno – zbir glasova žena različitih iskustava i pozadina, koje su sve posvećene pronalaženju puteva kroz klimatsku krizu.

Poezija isprepletena sa naučnim analizama, lična svedočanstva pored političkih strategija – ovaj pristup me je podsetio da nam je potrebno više od samo tehničkih rešenja. Potrebni su nam novi načini pričanja priča, novi načini povezivanja, novi načini zamišljanja budućnosti.

Posebno sam volela esej o klimatskom žaljenju i načinima da se nosimo sa teškim emocijama koje dolaze sa suočavanjem sa klimatskom krizom. To mi je pomoglo da artikulišem osećanja koja sam dugo potiskivala – tugu za vrstama koje nestaju, za ekosistemima koji se raspadaju, za budućnostima koje su mogle biti.

9. „Refuge: An Unnatural History of Family and Place“ (1991), Terry Tempest Williams

Ova knjiga me je pronašla u teškom trenutku, kada se moja majka borila sa bolešću. Williams prepliće priču o svojoj majci koja umire od raka sa pričom o ekološkim promenama na Velikom slanom jezeru – naizgled nepovezane teme koje se u njenim rukama pokazuju kao duboko isprepletene.

Sećam se kako sam čitala pasuse kroz suze, prepoznajući u Williams’ iskustvu sopstveni osećaj gubitka. Ne samo ličnog gubitka, već i ekološkog gubitka. Gubitka sveta kakav smo poznavali. Način na koji ona nalazi utehu u prirodi, čak i prirodi koja se menja i koja je pod pretnjom. Dobila sam novu perspektivu na moj odnos sa divljinom.

„Pitam se koliko puta moramo da izgubimo sve da bismo zaista videli,“ piše Williams.

Ta rečenica me prati godinama. Ponekad mislim da je njen najvažniji doprinos ekofeminizmu to što nam pokazuje kako lična trauma može postati izvor mudrosti i povezanosti, umesto da nas dalje otuđi.

10. „Braiding Sweetgrass: Indigenous Wisdom, Scientific Knowledge, and the Teachings of Plants“ (2015), Robin Wall Kimmerer

Od svih knjiga na ovoj listi, „Braiding Sweetgrass“ je ona kojoj se najčešće vraćam. Kimmerer piše sa takvom ljubavlju prema zemlji, takvim dubokim poštovanjem prema znanju koje biljke mogu da nam prenesu, da ne mogu a da ne osetim malu promenu u svom srcu svaki put kada je čitam.

Njeno objašnjenje „ekonomije zahvalnosti“ – pristupa prirodnim resursima koji se ne zasniva na uzimanju, već na reciprocitetu i zahvalnosti – promenilo je način na koji pristupam svakodnevnim interakcijama sa prirodom. Naučila sam da pitam „šta zemlja traži od mene?“ umesto samo „šta mogu uzeti od zemlje?“

Kada sam prošle godine organizovala radionicu u lokalnoj zajednici o divljem lekovitom bilju, koristila sam Kimmererin model pričanja priča o biljkama – ne samo o njihovim hemijskim svojstvima, već o njihovim odnosima, istoriji, i mestu u ekosistemu. Videla sam kako se oči učesnika širom otvaraju kada su počeli da vide biljke ne kao objekte, već kao učitelje i partnere.

Ekofeminizam kao svakodnevna praksa

Moj pogled na svet je sada drugačiji. Ovih deset knjiga su mi pomogle da razumem ekofeminizam ne samo kao teoriju, već kao svakodnevnu praksu. One su me naučile da vidim veze između naizgled nepovezanih problema i razvile moju sposobnost da prepoznam kako patrijarhalne strukture oblikuju naš odnos prema prirodi.

Ali najviše od svega, one su me naučile da je ekofeminizam u suštini stav nade. Uprkos suočavanju sa ozbiljnim izazovima – od klimatskih promena do sistemske nepravde – ekofeministička perspektiva nudi drugačiji način bivanja u svetu.

Svaki dan praktikujem ekofeminizam kroz male i velike izbore:

• Kada podržavam lokalne proizvođače, posebno žene preduzetnice
• Kada podižem glas protiv politika koje štete najranjivijim zajednicama
• Kada pronalazim radost i lepotu u prirodi, čak i usred gradskog betona

Ovi izbori nisu samo lični – oni su politički. Kroz njih, polako tkam viziju drugačijeg sveta – onog u kojem su briga, povezanost i održivost vrednovani više od dominacije, eksploatacije i beskrajnog rasta.

Pođi sa mnom na ovo putovanje

Ne mogu vam reći koliko sam zahvalna što mogu da podelim ovo putovanje sa vama. Ekofeminizam je otvorio moje oči za nove načine razumevanja sveta i dao mi nadu kada sam mislila da je nema.

Ovih deset knjiga su samo početak. Nadam se da ćete ih istražiti, da će vas dirnuti kao što su dirnule mene, i da će vas inspirisati da pronađete sopstveni put kroz ekofeminističku praksu.

Jer ekofeminizam nije nešto što samo proučavamo – to je nešto što živimo. To je način na koji hodamo kroz svet, način na koji se povezujemo sa drugima.Način na koji zamišljamo i stvaramo budućnost koja je pravednija i održivija za sve.

Želim da čujem vaša iskustva, vaše misli, vaše borbe i pobede. Zajedno, možemo graditi zajednicu koja vrednuje sve glasove i koja radi na stvaranju sveta u kojem i ljudi i planeta mogu da napreduju.

Ovo je tek početak našeg zajedničkog putovanja. Pratite portal Ekofeminizam.com za više ličnih priča, praktičnih saveta i dubokih razmišljanja o tome kako možemo živeti ekofeminizam svakog dana.