Zaboravljene priče o ženskim ulogama i heroinama
Istraživanja ženske uloge kroz istoriju i dalje su nesrazmerna težini i važnosti te uloge. Priče o heroinama Drugog svetskog rata otkrivaju neustrašive žene koje su pomerile granice tradicionalnih uloga i promenile svest o značaju žene u društvu.
Kozarčanke, mile seje naše,
Vaspitajmo mi najmlađe naše
Na dijelima majke i junaka,
Ko je Mira to vas znade svaka.
Mira Cikota – Poslednje pismo iz Crne kuće
Istoričarka i kustotkinja Muzeja za genocid u Beogradu, Biljana Marcojević, u svom istraživanju za portal www.ecofeminizam.com ističe da svaka heroina na svoj način predstavlja pretnju tradicionalnoj podeli rodnih uloga. Među njima posebno mesto zauzima priča o Miri Cikota.
Mira Cikota je rođena u Bosanskoj Dubici 1912. godine. Na studije prava odlazi u Beč i udaje se za pravnika Božu Cikotu, koji je povezuje sa Komunističkom partijom Jugoslavije. Na samom početku Drugog svetskog rata pridružila se ustaničkom partizanskom pokretu i odigrala ključnu ulogu u povezivanju Prijedora sa Kozarom.
Zarobljena sa ćerkom Ljiljanom
Tokom hrvatsko-nemačke ofanzive, Mira Cikota se sa šestogodišnjom ćerkom Ljiljanom našla u zbegu koji je zarobljen 7. jula 1942. godine na Goloj planini. Vezane konopicima oko vrata, vukli su ih kroz paprat prema Dubičkoj cesti. Miru su počeli da saslušavaju i tuku još na Kozari.
Prebačena je u banjlučki zatvor, takozvanu Crnu kuću. Mira je ispitivana i mučena ali je zapisnik sa saslušanja ostao prazan. Osuđena je na smrt vešanjem koje je obavljeno u Prijedoru na Veliku Gospojinu 1942. godine.
Pismo koje ledi krv u žilama
Poslednje pismo Mire Cikote, koje je upućeno roditeljima, iz zatvora Crne kuće iznela je u klupčetu vunice Stana Oljača. Pismo je danas deo stalne postavke Memorijalnog muzeja na Mrakovici.
„Draga moja mama, prošlo je mnogo meseci kako Ti nisam pisala… I evo posle više meseci ja Ti pišem, na žalost, poslednje pismo. Osuda je izrečena. Sedim u ćeliji i čekam da dođu po mene.“
Uprkos izvesnoj smrti, Mirine misli bile su usmerene ka njenoj kćerki:
„Čula sam da je moja divna Ljiljana kod Vas. To mi je olakšalo ovo stanje, mirna sam, jer ona mi je jedina misao bila.“
Čak i u najtežim trenucima, Mira ostaje praktična majka koja misli na obrazovanje i budućnost svog deteta:
„Mislim da bi bilo dobro da još ove godine ne pođe u školu, jer je fizički slaba, ali ako bude moguće, neka ide u dečje zabavište. Kupite joj torbicu i kakvu dečju knjigu, ona već ume pomalo čitati.“
Radmila Božić i Crne šamije – Samonikle borkinje Kragujevca
Kao poseban fenomen Drugog svetskog rata možemo izdvojiti samoniklu žensku borbenu organizaciju Crne šamije. Ova ženska organizacija je nastala krajem 1941. u Kragujevcu i okolnim stradim selima, kao odgovor na masovna streljanja izvršena od 19. do 21. oktobra 1941. godine.
Jedna od organizatorki bila je gimnazijalka Radmila Božić, ćerka prote Andreje streljenog 21. oktobra 1941. godine. Njen otac je odbio milost rečima:
„Vala, Marisave, kad moj život zavisi od tebe, i ne treba mi! Više volim da budem streljan no da živim tvojom milošću.“
Najavljavanje poznata heroina
Biljana Marcojević ističe da se kao najmanje poznata javnosti izdvaja upravo Radmila Božić. Dokument koji je prvi put pronađen u arhivi KPZ Zabela u Požarevcu bacio je sasvim novo svetlo na priču o ovoj mladoj, hrabroj ženi koja je nepravedno bila osuđena i nemilosrdno prepuštena zaboravu.
Radmila Božić je aprila 1946. godine uhapšena i u maju osuđena na 20 godina robije. Nakon godinu dana uspeva da pobegne iz požarevačkog zatvora, posle čega ubrzo, pod do danas nerazjašnjenim okolnostima, gubi život. Rehabilitovana je tek 2007. godine.
Jamarice – Preživele pakao jame Ravni Dolac
Među najstrašnijim svedočanstvima tog vremena jesu priče Jamarica – žena koje su bačene u jamu Ravni Dolac i koje su, protiv svih očekivanja, preživele. Jedna od njih je Milica Erceg, čije svedočanstvo predstavlja jedan od najpotresnijih dokumenata o stradanju srpskog naroda.
„Kad sam se osvestila, vidim mrak i studeno mi. ‘A, crna Milutinovka, kakva kuća i kakvi jadi, nisi u kući no u jami – u Ravnom Docu. Evo šesti dan kako si bila mrtva’, zbori mi iz mraka odnekud Cvita Bošković.“
Poslednji razgovor sa sinom
„Primakoh se nekako do moga Ila, a njemu kukavicu sva desna strana glave razbijena i desno mu oko ispalo, visi… Gleda me onim zdravim okom i pruža rukice, ne može da se makne, slomljena mu i desna noga. ‘Mama, hoće li doći tata da nas izvadi?’, pita iznemoglim glasom. ‘Hoće, sine, hoće’, zborim ja i prolivam suze.“
Milica Erceg je majka koja rađa još jednog sina nakon izlaska iz jame i daje mu isto ime. Ime Ilija ostaje zapisano kao ime prvog regruta staсаlog za vojsku iz Livna.
Milica Tepić – Simbol nepobedivog materinstva
Fotografija Milice Tepić sa ćerkom Dragicom koju drži za ruku i sinom Brankom, kojeg je uz torbu kićenicu nosila na povijenim plećima, predstavlja vanvremenski simbol stradanja običnog čoveka u svakom ratu. Fotografija je bila jedan od eksponata prikazanih na izložbi u Aušvicu.
Na Kozari, na kojoj su se mnogi životi gasili ratne 1942. godine, Milica Tepić na svet je donela novi život. Rodila je sina Branka kojem je dala ime po svom suprugu koji je poginuo kao partizanski borac.
Ratni reporter Žorž Skrigin o susretu sa njom ostavlja svedočanstvo:
„Kada sam prišao bliže video sam da na leđima nosi i druge neophodne stvari za odbranu od zime i ofanzive. Tu su bili jorgan, torba sa hranom, pa čak i lonac.“
Značaj očuvanja sećanja
Mesto na kojem je Mira Cikota pogubljena danas nema nikakvu oznaku. Njeno ime retko gde susrećemo u nazivima ustanova, ulica, trgova i to je samo još jedan u nizu pokazatelja da je u današnjem vremenu sećanje u mnogo čemu nadvladala kultura zaborava.
Muzej za genocid čuva i prezentuje sećanja na heroine različitim programima koji su prilagođeni uzrastu slušalaca. Od programa u osnovnim školama, preko srednjih škola i fakulteta do tribina organizovanih za građanstvo.
Koju god ulogu imale u ratu, jedna reč ih sve obuhvata – MAJKA. I to su ne samo one koje su rađale u šumi, u zbegu na Kozari, već i žene koje se nikada nisu ostvarile u ulozi majke, ali su svojim majkama pisale poslednju reč iz logora.
Ivo Andrić je o njima ostavio zapis:
„Vidim znatan broj mladih žena sa prosedom, pa i sasvim sedom kosom. Njihova lica su izmučena, ali još mlada. Ništa ne bi bolje i jasnije govorilo budućim naraštajima o našem vremenu nego te mlade sede glave, kojima je potpuno ili delimično ukradena bezbrižnost i radost mladih godina.“
Istraživanja ženske uloge kroz istoriju Drugog svetskog rata i dalje su nesrazmerna težini i važnosti te uloge. Svaka heroina na svoj način je predstavljala pretnju tradicionalnoj podeli uloga. Ono što je svim ovim ženama zajedničko jeste da su učešćem u ratu pomerile granice i promenile svest o značaju žene u društvu.
Njihove priče zaslužuju da budu ispričane, zapamćene i prenesene budućim generacijama kao opomena ali i kao inspiracija o snazi, hrabrosti i dostojanstvu žena u najtežim vremenima.
Šta vi mislite o ovim heroinama? Koje vas priče najviše dotiču? Podelite sa nama!
Tekst je nastao u okviru projekta „Antifašizam kroz žensku perspektivu: Sećanje na heroine borbe“, koji je realizovan uz podršku Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Malin“ i redakcija portala “Ecofeminizam”.Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Ministarstva informisanja i telekomunikacija.
