Krijumčarenje zaštićenih ptica na Horgošu: Problem u svetu
Da li je krijumčarenje zaštićenih ptica unosan posao?. Pitanje je koje se postavlja od kada su carinski službenici na Horgošu 16. avgusta otvorili prtljag i ugledali dva Sunčana papagaja skrivena u tesnom kavezu. Nisu mogli ni da pretpostave da će se isti scenario ponoviti za samo dva dana. Ovaj put su bile u pitanju zaštićene vrste Češljugar i Konopljarka, takođe krijumčarene kroz naš najfrekventniji granični prelaz.
Ova dva incidenta bacaju svetlo na problem koji mnogi ne vide ili svesno ignorišu. Srbija se zbog svoje geografske pozicije sve više koristi kao tranzitna ruta za ilegalni promet zaštićenih životinja između Balkana i Zapadne Evrope. A brojevi koji stižu iz sveta su alarmantni.
Globalni problem vredan milijarde dolara
Ilegalna trgovina životinjama je treći najveći oblik organizovanog kriminala na planeti, odmah posle trgovine drogama i oružjem. Godišnji promet se kreće između 8 i 20 milijardi dolara. To je više nego što mnoge zemlje troše na obrazovanje i zdravstvo zajedno. Ali ono što je još potresnije jeste činjenica da 80% životinja umre tokom transporta. Zamislite osmoro od desetoro ovih prekrasnih bića koja nikad ne dočekaju odredište.
Sunčani papagaji koji su zapleneni na Horgošu prirodno nastanjuju tropske oblasti Južne Amerike. Njihova egzotična lepota ih čini izuzetno traženim na crnom tržištu kućnih ljubimaca, gde mogu dostići cene od nekoliko hiljada evra po primerku. Češljugar i Konopljarka, iako manje egzotične, takođe su cenjene među kolekcionarima ptica.
Ali iza tih cena se krije brutalna realnost transporta. Ptice se obično transportuju u tesnim, neadekvatnim kavezovima, često bez hrane i vode, pod stresom koji za mnoge biva fatalan. One koje prežive često su trajno oštećene, fizički ili psihički.
Činjenica da su se ova dva slučaja dogodila na istom graničnom prelazu za svega dva dana govori o tome da se verovatno ne radi o slučajnim incidentima. Horgoš je zbog svoje frekventnosti saobraćaja prirodno postao fokus takvih aktivnosti. Postoji velika verovatnoća da se radi o organizovanoj mreži koja sistemski eksploatiše rute kroz našu zemlju.
Srbija nema razvijenu infrastrukturu za borbu protiv ovakve vrste kriminala. Naši carinski službenici rade često bez dovoljno sredstava i obuke za prepoznavanje krijumčarenih životinja. Mnoge vrste zaštićenih životinja mogu lako proći nespojeno jer nemamo dovoljno stručnjaka koji mogu da ih prepoznaju na prvi pogled.
Pravni okvir postoji. Prema važećem zakonodavstvu, krijumčarenje zaštićenih životinja može biti kažnjeno zatvorom do pet godina, uz novčane kazne koje mogu dostići nekoliko miliona dinara. Problem je što se ovakvi slučajevi retko procesuiraju do kraja, a kazne često nisu dovoljno stroge da odvrate potencijalne krijumčare.
CITES konvencija, kojoj je i Srbija pristuipila, propisuje stroge mere zaštite za ugržene vrste. Međutim, implementacija ovih mera na lokalnom nivou često zaostaje za potrebama. Potrebna je bolja koordinacija između različitih državnih institucija, kao i jačanje kapaciteta za otkrivanje i procesuiranje ovakvih slučajeva.
Potreba za sistematskim pristupom
Ono što me posebno zabrinjava jeste činjenica da javnost često nije svesna ozbiljnosti ovog problema. Mnogi ljudi koji kupe egzotične životinje ne razmišljaju o tome odakle one dolaze i kroz kakve muke su prošle da stignu do njih. Svaka kupovina ilegalno uvezene životinje direktno finansira ovaj okrutni lanac eksploatacije.
Potrebno je systematsko podizanje svesti o ovom problemu. Kampanje edukacije javnosti mogu značajno smanjiti tražnju za ilegalno uvezenim životinjama. Takođe je potrebna bolja saradnja sa međunarodnim organizacijama koje se bave zaštitom životinja i suzbijanjem ovakve vrste kriminala.
Ptice koje su zaplenene na Horgošu su sada bezbedne u Zoološkom vrtu Palić, što daje određenu nadu. Ali pitanje koje se nameće je zabrinjavajuće jednostavno: koliko ih je prošlo nespojeno kroz naše granice u poslednjih godina? I koliko će ih još pokušati?
Rešenje ovog problema zahteva holističi pristup koji uključuje jačanje pravnog okvira, bolje opremanje i obuku carinika, međunarodnu saradnju i, možda najvažnije, promenu svesti javnosti. Tek kada shvatimo da svaka kupovina egzotične životinje može podržati ovaj lanac okrutnosti, možemo početi da pravimo stvarnu razliku.
Slučajevi sa Horgoša su nas podsetili da je Srbija deo globalnog problema koji zahteva lokalne, ali i međunarodne akcije. Vreme je da ovaj problem shvatimo ozbiljno i počnemo da delujemo pre nego što postanemo poznati kao zemlja kroz koju se lako krijumčare zaštićene životinje.
