Uskrs i Vaskrs: Prolećni praznik kroz ekofeminističku prizmu

Danas je poseban dan – i Uskrs i Vaskrs se slave istovremeno, što me je podstaklo da razmislim o značenju ovih praznika izvan strogo religijskog konteksta. Uvek me fascinirale drevne tradicije i njihova skrivena mudrost koju često previđamo u modernom svetu.

Volim da istražujem načine farbanja jaja. Posebno me interesuju tradicionalni način – samo prirodne boje iz kuhinje domaćica. Ljuska crnog luka dala je prelepu crvenkasto-braon nijansu, spanać zelenu, a kurkuma žutu. Nešto toliko jednostavno, a ipak puno simbolike koja se savršeno uklapa u ekofeminističku filozofiju koju zastupam godinama.

Fascinira me kako su ovi praznici savršeno usklađeni sa prirodnim ritmovima. Dolaze u vreme kad se priroda budi, kad sve cveta i kad život ponovo trijumfuje nad zimskom tamom. Nije slučajno što su simboli Uskrsa i Vaskrsa jaje i mlado zelenilo. Što je univerzalni simboli života i obnove.

Danas kad se spajaju dva velika praznika

Naše bake su intuitivno razumele ovu povezanost sa zemljom kroz rituale i običaje. Danas to nazivamo ekofeminizmom. Međutim, suština je ista. To je prepoznavanje duboke veze između eksploatacije prirode i marginalizacije žena, kao i potreba za sistemom vrednosti koji poštuje život u svim njegovim oblicima.

Šta smo zaboravili, a tradicija pamti?

Dok se priprema praznični ručak od namirnica sa lokalne pijace, razmišljam koliko smo se udaljili od mudrosti naših predaka. Linearni model „proizvedi-potroši-baci“ zamenio je ciklični model koji poštuje ograničenost resursa. Praznici poput današnjeg prilika su da se podsetimo te zaboravljene mudrosti.

Jaje koje se ne baca, nego se čuva za sreću. Ljuske koje se ne bacaju, nego koriste za bojenje ili kao đubrivo. Ništa nije otpad – sve je resurs za novi ciklus. Zvuči kao savremeni koncept „zero waste“, a zapravo je drevna praksa koja ima duboku ekološku mudrost.

Solidarnost umesto individualizma

Ono što me posebno dirne kod ovih praznika je dimenzija zajedništva. U svetu koji nas gura ka sve većem individualizmu, praznici nas vraćaju jedne drugima. Delimo hranu, poklone, vreme. Brinemo o onima koji imaju manje. Ponovo uspostavljamo veze koje kapitalizam konstantno pokušava da prekine.

Upravo to je srž ekofeminističke borbe – razumevanje da smo svi povezani, da patnja jednog dela sistema utiče na ceo sistem. Solidarnost nije apstraktni ideal, već praktično rešenje za probleme sa kojima se suočavamo kao društvo.

Povratak lokalnom i sezonskom

Današnji praznični ručak je za mene i politički čin. Uvek se trudim da kupujem namirnice od lokalnih proizvođača, insistirajući na sezonskom povrću i tradicionalnim receptima. Ovaj mali otpor globalnim lancima snabdevanja hrane možda deluje beznačajno, ali ako dovoljno nas promeni svoje navike, rezultati neće izostati.

Ekofeminizam me je naučio da je svakodnevni život polje političke borbe. Način na koji kupujemo, kuvamo, jedemo i slavimo može biti revolucionaran. Tradicionalni praznici nam daju priliku da prakticiramo te revolucionarne činove u zajednici.

Šta posle praznika?

Najteže pitanje je kako preneti ovu praznično jedinstvo i mudrost u svakodnevni život. Kako živeti u skladu sa prirodnim ciklusima u svetu koji funkcioniše po linearnom modelu? Kako negovati solidarnost u društvu koje slavi individualizam?

Nemam sve odgovore, ali mislim da je prvi korak upravo prepoznavanje vrednosti u tradicionalnim praksama i njihovo prilagođavanje savremenom kontekstu. Ne radi se o nekritičkom povratku u prošlost, već o spašavanju mudrosti koja nam može pomoći da izgradimo održiviju budućnost.

Praznik kao prostor otpora

Za mene, proslava Uskrsa i Vaskrsa postala je prostor otpora dominantnoj kulturi konzumerizma i otuđenja. Kada bojim jaja prirodnim bojama, kada spremam hranu po receptima mojih predaka, kada delim to sa drugima, ja se suprotstavljam sistemu koji nas uči da vrednost leži samo u novom i kupljenom.

Tradicija može biti revolucionarna kada je reinterpretiramo kroz prizmu savremenih borbi. Ekofeminizam mi daje okvir za tu reinterpretaciju, povezujući borbu za prava žena sa borbom za očuvanje planete.

Dok slavimo danas, razmišljam o tome kako spojiti drevnu mudrost sa savremenim aktivizmom. Možda upravo u toj sintezi leži ključ za izazove koji nas čekaju kao društvo i kao planetu.

Srećan praznik svima koji ga slave, na bilo koji način!