Čuvene Subotičanke 20. veka:One su menjale svet!

 Ove hrabre, dragocene žene, zaista su menjale svet u kome su živele, i svest ljudi u kojoj su često imale uloge koje uglavnom nisu zasluživale. Borile su se one protiv lošeg položaja u porodici, društvu i svuda gde bi kročile. Stezale su ih mnoge forme, norme, običaji, predrasude, nipodaštavanja, teskobe i tuge koje nije lako pobrojati, ni opisati…Iz svake od tih, naizgled nemogućih i izgubljenih bitaka, izlazile su snažnije, samosvesnije i sve odlučnije da istraju do kraja, iskazujući nadljudsku snagu, požrtvovanost i volju. Postale su i ostale istinske pobednice, upisane zauvek zlatnim slovima u istoriji života.

“Žena stoji kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovog sveta”.

Ovako velike, gromoglasne reči koje govore sve, kazao je nekada davno, naš veliki pisac Ivo Andrić. Izrekavši to, genijalni umetnik pokazao se kao iznimno mudar i pravdoljubiv čovek, vrsni poznavalac suštine života i sveta. Koliki je zaista značaj žena izlišno je posebno napominjati. To je toliko jasno i izvesno, dokazano u svakodnevnom i svevremenskom bitisanju. Ženske sudbine budile su uvek ogromnu pažnju.Naročito ako je reč o ženama koje su drugačije i posebne po svom postojanju i dostignućima. Naš grad uvek je bio prava riznica takvih heroina, čiji tragovi odišu večnošću, izvanrednošću i svim, onim osobinama koje ni najveštije pero ne može opisati.

Bile su one, sve ono što nisu smele da budu, ne osvrćući se mnogo na zabrane i zablude, koje su ih pritiskale. Utrle su i osvetlile put svakoj od nas, a mi smo im zauvek zahvalne zbog toga. Zahvaljujući takvim ženskim i ljudskim gromadama, današnje devojčice slobodno mogu da ostvare svaki svoj naum i da budu sve, što požele. Njihova sanjarenja u celosti, zaista, mogu  da se ostvare.

A ko su one bile, taj ponos i dika našega grada!?

Ovom prilikom pomenućemo samo neke od njih.

                Žene koje su menjale svet: Marika Pec Geler

Operska diva koloritnog soprana, prvakinja opere, svetskog glasa. Potekla je iz porodice u kojoj se prepliću mađarski, bunjevački, jevrejski i nemački koreni. To joj je kako je sama znala da kaže uvek davalo neku posebnu snagu i energiju, i činilo je veoma ponosnom.

Rođena je u Subotici 26. juna 1932. godine.

Završila je Fakultet muzičkih umetnosti u Beogradu, a potom je i magistrirala 1969. Treba napomenuti da u to vreme nije bilo doktorata za operske pevačice. Karijeru je započela u Narodnom pozorištu u Subotici, pevajući na srpskom i mađarskom jeziku, gde je ostvarila prve zapažene uspehe. Prešla je zatim u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Vrlo brzo se i tu istakla, što je izazvalo veliku pažnju, pa je sledeći stepenik u njenoj karijeri bio angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu, u sezoni 1968/1969. Tu je provela čak dvadeset godina. Bila je vrhunski tumač prvih uloga svog faha, koloritnog soprana, ne samo na sceni naše Opere. Koloritni sopran je po rečima stručnjaka iz ove oblasti najosetljiviji fah i ne javlja se u svakoj generaciji.

Zanimljiv put žene koja je menjala svet

Svoje prve uloge je tumačila na najvišem, profesionalnom nivou. Vanredno tehničko vladanje, velika muzikalnost, sa izrazitim smislom za dramsko doživljavanje uloge, gde je sintezom elemenata postizala zavidnu celinu, odlike su njenih fantastičnih izvedbi. Lake i sigurne kolorature koje je donosila na sceni, zaustavljale su dah u gledalištu, naročito kod čudesnih krajnjih visina. Maestralna je bila kao Kraljica noći u Mocartovoj “Čarobnoj fruli”, Rozina u “Seviljskom berberinu”. Lučija u “Lučiji od Lamermura”, Adina u “Ljubavnom napitku”, Norina  u “Don Paskvaleu”, Đilda u “Rigoletu”, Olimpija u “Hofmanovim pričama”, Antonjida u “Ivanu Susanjinu”, Adela u “Slepom mišu”…

Njena ogromna energija, umetnička širina i plemenitost, odvele su je na bezbroj akademija  i scena širom naše zemlje i sveta. Učestvovala je i u brojnim svečanostima, proslavama, radnim akcijama, humanitarnim koncertima, uvek bez bilo kakve naknade, zbog čega je dodatno bila cenjena. Dobitnica je priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Srbije.

Njeni sugrađani među kojima je bila omiljena, odužili su joj se Nagradom “Pro urbe”, koja se dodeljuje za istaknuta dela, kakva u velikoj meri pridonose ugledu Grada Subotica, podizanjem njegovih materijalnih i duhovnih vrednosti. Preminula je u 83. godini u Beogradu 11. decembra 2015. godine. ostavivši za sobom neizbrisiv trag na umetničkom nebu Subotice, Srbije i celog sveta.

                       Rozika Roza Švimer

Bila je žena neverovatne snage, volje i hrabrosti, kao i impresivnih dostignuća, u vremenu u kome je živela. Ostaće zapamćena kao prva državna službenica u Subotici, vrsna novinarka, mirovnjakinja i feministkinja.

Rođena je u Budimpešti 1877, a umrla je u Njujorku 1948. godine.

Od sredine 1890-ih radi kao kancelarijska službenica u Temišvaru i Subotici, a kasnije i u Budimpešti. U našem gradu njeno delovanje je bilo društveno zapaženo, a ona ga je smatrala svojom drugom kućom. Već početkom 20. veka postaje ključna figura u mađarskom ženskom pokretu, proširujući i preoblikujući ga politički i organizaciono. Tokom 1903-1904. radi na osnivanju onog što će postati Savez ženskih udruženja Mađarske. Sa Vilmom Gliklih, 1904. učestvuje na sastancima Međunarodnog saveza žena i Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa u Berlinu.

Nakon toga Roza i Vilma iniciraju osnivanje Feminističkig udruženja Ugarske. U 1905. ova novonastala organizacija, donosi odluku da u svoj program i aktivnosti, eksplicitno uključi pravo glasa žena, uprkos snažnom unutrašnjem otporu.

Roza postaje zatim šefica novoosnovanog Političkog komiteta i ostaje na toj funkciji, sve do kraja Prvog svetskog rata. Ona igra odlučujuću ulogu u organizaciji Sedmog međunarodnog kongresa Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa. On je održan u Budimpešti 1913. prvi put u zemlji koja nije locirana u severozapadnoj Evropi, što je bilo veliko iznenađenje tada. Roza je na  kongresu izabrana za drugu korespodentnu službenicu, ove alijanse.

Feministkinje u Subotici

Kongres je izazvao veliku pažnju u celom svetu i kod nas. Pratila ga je ženska štampa  u Novom Sadu, posebno časopis “Žena”, koji je uređivala čuvena Milica Tomić, srpska političarka, poslanica, urednica i aktivistkinja. Ovaj časopis je objavio pisma Roze Švimer, kojim je pozivala srpske aktivistkinje iz Vojvodine da se priključe, toj Internacionalnoj alijansi u kojoj je ona igrala značajnu ulogu. Tokom trajanja pomenutog kongresa ona organizuje izlet sa učesnicama kojih je bilo 50, u Suboticu i na Palić. O tome je detaljno i pompezno izveštavala Ilona Filep, novinskim člankom objavljenim u “Bačkom listu”.  Naslov je glasio “Feministkinje u Subotici”.

Tokom 1907. Roza drži, istaknuta, javna predavanja i u Somboru, o društvenom položaju žena. Iste godine pokreće i uređuje časopis “Žena i društvo”, koji 1914. počinje da izlazi pod novim nazivom “Žena”.

Kao politička i profesionalna spisateljica piše na mađarskom i nemačkom jeziku. Autorka je niza studija  u kojima analizira ključna feministička pitanja. Bavila se pitanjima materinstva i zaštite dece, ženskom seksualnošću, reformom domaćinstva, obrazovanjem i pravom glasa žena…Najviše objavljuje u Mađarskoj, ali i u mnogim, stranim časopisima poput bečkog, “Novi život žena”.

Prvi svetski rat je predstavljao prelomnu tačku u njenoj biografiji i karijeri, u međunarodnom ženskom pokretu. Odlučuje tih godina da se posveti mirovnom delovanju žena, čemu je ostala predana sve do kraja svog života. Ovakva biografija sigurno zavređuje pozamašne studije i bar jednu kvalitetnu filmsku adaptaciju.

                       Matija Skenderović

Ova poznata i priznata operska pevačica, rođena je u Subotici 1913. a preminula je u Novom Sadu 1984. godine. Završila je srednju muzičku školu u našem gradu 1947. kod profesorke Irme Šifliš. U ovoj pedagoškoj ustanovi dugo godina je radila kao nastavnica solo pevanja. Debitovala je ulogom Toske u Pučinijevoj operi 1947. u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Zanimljivo je istaći da je odbila ponudu ovog pozorišta, gde je imala više nego uspešan debi.

 Nuđeno joj je da ostane u njihovim redovima i nastavi usavršavanje, kod istaknute profesorice pevanja Marije Kostrenčić. Tu joj je nuđen angažman u nekoliko navrata, ali ona ostaje u Subotici sa svojim suprugom, advokatom Mihovilom Skenderovićem.

Matija Skenderović, prvi stalni, profesionalni angažman prihvata tek 1951. u Sloveniji kao članica ljubljanske opere  u Slovenskom narodnom gledališću. Matijin sopran ostavio je snažan utisak na slovenačku publiku i kritiku. Pevala je neke od najzahtevnijih uloga koje je sudeći po pisanjima kritike maestralno izvodila.

Umetnica koja je menjala svet

Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina 20. veka nastupala je na koncertima širom Jugoslavije sa subotičkom i ljubljanskom filharmonijom. Pevala je u Subotici, Novom Sadu, Beogradu, Dubrovniku, Mariboru, Celju…

Članica opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu postaje 1954. godine. Narednih nekoliko godina nastupaće paralelno i u Ljubljani, gde provodi celu sezonu 1966/67. Vraća se ponovo u novosadsku operu u kojoj ostaje do odlaska u penziju 1972.

Često je posećivala rodnu Suboticu, koju je po rečima njenih savremenika mnogo volela.

Među mnogobrojnim ulogama koje je ostvarila, svakako su najznačajnije Toska, u istoimenoj Pučinijevoj operi. Aida u Verdijevoj “Aidi”, Dezdemona u “Otelu”, Grofica u “Figarovoj ženidbi” i mnoge druge.

Na svečanoj oproštajnoj predstavi, njenom poslednjem nastupu pre odlaska u penziju, nastupila je u ulozi Laure u Ponkielijevoj “Đokondi”. Doživela je tom prilikom kako je zabeleženo nezapamćene ovacije

Sahranjena je na Bajskom groblju.

                   Autorka teksta: Dragana Cupać