Poglavlje 27
0
0
Regionalni centar za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu (REC) kroz “Program podrške civilnom društvu u životnoj sredini u Srbiji” organizuje u Sentandreji u Mađarskoj. Sam trenining se realizuje u glavnoj kancelariji REC-a u Sentandreji.
„Ekološki“ propisi Unije su nivo ispod kojeg se slobodna tržišna utakmica ne može odvijati, što navodi na zaključak da politika životne sredine EU neodvojiva je od njene ekonomske politike, politika unutrašnjeg tržišta i zajedničke trgovinske politike, konkurentnosti, energetske sigurnosti itd.
Propisi EU koji sprovode politiku životne sredine Unije su u užem smislu instrument sprovođenja politke životne sredine utvrđene na nivou EU. U širem smislu, zajednička pravila EU su sredstvo uklanjanja razlika između nacionalnih propisa, odnosno ujednačavanja pravnog režima slobode kretanja robe, kapitala i usluga, na unutrašnjem tržištu, sa aspekta zaštite životne sredine. Istovremeno, ona određuju tehničke zahteve pod kojima se roba može staviti i uvoziti na jedinstveno tržište, odnosno uslove po kojima se mogu ostvarivati «greenfield» i «brownfield» ulaganja u EU.
Propisi EU utvrđuju standarde kvaliteta životne sredine, zahteve koji se odnose na proizvodne procese (uključujući i domen pružanja usluga), standarde koji se odnose na proizvode i zahteve koji se odnosi na planiranje i projektovanje. Standardi kvaliteta životne sredine definišu kriterijume stanja životne sredine ili jednog njenog dela (voda, vazduh, zemljište) posmatrano prema određenom (fizičkom, hemijskom, ekološkom) parametru, koji treba dostići, održati i/ili unaprediti regulatornim ili drugim merama (Okvirna direktiva za vode, CAFE Direktiva, Direktiva o buci itd). Zahtevi koji se odnose na industrijske procese predstavljaju različite zahteve ili uslove vezane, neposredno ili posredno, za vršenje određenih proizvodnih aktivnosti, odnosno način njihovog obavljanja. Drugim rečima, govorimo o performansama u životnoj sredini koje te aktivnosti moraju zadovoljiti i tehnike koje moraju biti primenjene posmatrano u odnosu na (gore pomenute) standarde kvaliteta životne sredine, standarde emisija, zahteve energetske efikasnosti, odgovornog upravljanja prirodnim resursima i industrijske bezbednosti. Primeri takvog pristupa su Direktiva o industrijskim emisijama, Direktiva o deponijama, Direktiva o komunalnim otpadnim vodama, itd. koje se zasnivaju na standardu najboljih dostupnih tehnika (eng. best available technique). Standardi koji se odnose na proizvode definišu minimalne ekološke performanse koje određeni proizvod i/ili pakovanje treba da ispuni pre zakonitog stavljanja na tržište. U pitanju su različiti zahtevi EU direktiva koji se odnose na eliminisanje rizičnog sastava, štetnih emisija ili buke, svojstva ili podobnost materijala za ponovnu upotrebu, reciklažu ili bezbedno odlaganje, energetsku efikasnost, itd. U skladu sa načelom prevencije, održivog razvoja i načelom učešća javnosti u donošenju odluka koje mogu značajno uticati na životnu sredinu direktive EU ustanovljavaju procedure odlučivanja u domenu strateškog planiranja i projektovanja. Ti propisi imaju za cilj da omoguće nadležnim organima da svoje razvojne odluke donose u skladu sa posebnom procedurom, uz prethodnu analizu svih aspekata uticaja planova, programa i projekata na životnu sredinu, razmatranje najpovoljnijih alternativa (uključujući i odustajanje) uz uzimanje u obzir svih najbolje dostupnih informacija. Istovremeno ti propisi su jemstvo prava javnosti da u odlučivanju učestvuje i da zakonitost takvih odluka preispituju pred sudom (SEA direktiva i EIA direktiva).
Izvor politika-zivotne-sredine-i-unutrasnje-trziste-eu.html
