Srbija treba da poveća energetsku efikasnost do 2020.godine

U predstojećim pregovorima sa EU poglavlje koje se odnosi na životnu sredinu i klimatske promene – Poglavlje 27 predstavljaće jedan od najvećih izazova za državu i privredu. Istovremeno, ekološki projekti nose veliki ekonomski potencijal jer ulaganja u infrastrukturu, zelene tehnologije i cirkularnu ekonomiju imaju velike mogućnosti za razvoj i nova radna mesta. skustva zemalja članica EU koje su prošle ovaj put pokazuju da su investicioni i operativni troškovi finansiranja zahteva evropskih direktiva u ovoj oblasti značajni i zahtevaju visok stepen koordinacije na svim nivoima od republike preko pokrajina i gradova do opština, objašnjava Dušan Stokić, rukovodilac Centra za zaštitu životne sredine PKS. To podrazumeva uključivanje svih subjekata u ovaj proces – industrije i privrednika, predstavnika nauke i univerziteta, lokalnih samouprava, civilnog sektora, medija i svih aktera koji mogu dati svoj doprinos. Procenjuje se da će finansijski najveći teret implementacije i sprovođenja propisa u oblasti zaštite životne sredine podneti privreda oko 60 odsto, lokalne samouprave 20 odsto i građani 20.

„Ako se posmatraju investiciono najzahtevnije direktive, na primer Direktiva o industrijskim emisijama, u sektorima energetike, naftne industrije, hemijske industrije, industrije građevinskog materijala, metalurgije, rudarstva i prehrambene industrije procenjuje se da će za oko 30 instalacija koje podležu izdavanju integrisane dozvole biti potrebno (IPPC instalacije) 1,1 milijarda evra“, ističe Stokić.

Iako se može očekivati da Evropska komisija odobri odlaganje primene nekih direktiva, procenjuje se da će svega oko 20-30 postrojenja eventualno moći da očekuje saglasnost Komisije za dobijanje prelaznih rokova, što je između pet i 10 odsto svih IPPC instalacija, ukoliko se za svako pojedinačno postrojenje za koje se vode pregovori obezbedi validna tehnička, ekonomska i finansijska argumentacija. Sa druge strane, posledice loših pregovora mogu biti fatalne kako za privredne subjekte, tako i za državu.

Privredni subjekti, čija postrojenja ne uspeju da odgovore ekološkim zahtevima i standardima neće imati uslov za izvoz i poslovanje, a država, ukoliko se preuzete obaveze ne ispunjavaju, može plaćati visoke kazne kao što je sada slučaj u Bugarskoj i Rumuniji. Kada je reč o upravljanju otpadom, drugoj velikoj i zahtevnoj oblasti, najveći deo investicionih troškova odnosi se na razvoj infrastrukture u cilju sprovođenja Okvirne direktive o otpadu, Direktive o deponijama i Direktive o ambalaži i ambalažnom otpadu.

„Procenjuje se da će investicioni troškovi u vezi sa implementacijom ovih direktiva iznositi oko 917,7 miliona evra. Novija istraživanja pokazuju da je za sprovođenje zahteva Evropske unije u vezi implementacije direktiva u sektoru komunalnih otpadnih voda i vode za piće, kao i direktive o deponijama, potrebno oko 7,9 milijardi evra. Relativno visoke investicije u ovoj oblasti ne treba posmatrati kao trošak, već kao dugoročno isplativo ulaganje u zdravlje ljudi, u čisto radno i životno okruženje i u zdravu životnu sredinu, rekao je Stokić. Pravilnom politikom zaštite životne sredine, kako je istakao, mogu se ostvariti značajne finansijske uštede zbog preventivnog delovanja na zdravlje ljudi i sprečavanje nepotrebnih i često veoma visokih troškova lečenja i zdravstvene zaštite. Ne treba zaboraviti ni značajan ekonomski potencijal, jer ulaganja u ekološke projekte, infrastrukturu, „zelene“ tehnologije i cirkularnu ekonomiju imaju veliki potencijal za razvoj i zapošljavanje. Razvoj reciklažne industrije i jačanje i integracija sakupljačke mreže u legalne tokove, predstavlja veliku poslovnu šansu kako za postojeća privredna društva, tako i za preduzetnike i inovatore. Nova zakonska rešenja i primena principa cirkularne okonomije treba da omoguće lakše, brže i jednostavnije korišćenje otpadnih materijala, koji dobijaju status sirovine. Ovo može podstaći razvoj industrije i proizvodnje novih proizvoda od recikliranog materijala, a koji potiče od, na primer, otpada od građenja i rušenja, ambalažnog otpada, tekstilnog otpada, bio-otpada I drugo“, navodi se na sajtu Privredne komore Srbije.

Ulaganje u obnovljive izvore neophodno

Srbija bi trebalo da poveća energetsku efikasnost do 2020.godine,smanji zavisnost od uvoza nafte i gasa, za 20 odsto da poveća koriščenje obnovljivih izvora energije i da za toliko smanji emisije ugljen-dioksida u atmosferu.
„Zelena ekonomija“ otvara velike mogućnosti za nova radna mesta, a naročito na polju reciklaže i upravljanja otpadom.

Primenom obnovljivih izvora energije država bi mogla da uštedi i do 2,5 miliona tona nafte, ukoliko bi se koristilo biogorivo. Neophodno je pronaći balans između profita i zaštite životne sredine. Od 2008. godine u Srbije je doneto 28 zakona i više od 300 podzakonskih akata. Bitno je da se napravi balans između profita i zaštite životne sredine.
Početkom 20-tog veka imali smo je dan period industrijalizacije kada se nije vodilo račina o očuvanju planete i okoline. Mi smo sada na početku „zelene ekonomije“ i treba dobro da isplaniramo šta ćemo da radimo. Ekonomski prosperitet, socijalni momenat o očuvanje životne sredine čine „zelenu ekonomiju“. Ona je do sada bila zapostavljana i teško je predviđeti kako će se ona u Srbiji razvijati. Sve države traže mehanizme kako da profit ne bude na prvom mestu.
U Srbiji što se tiče obnovljivih izvora energije najviše mogućnosti ima u ulaganjima u vetar, hidro elektrane i hidro termo izvore, zatim biomasu i drugo.

Procenjuje se da Srbija već 2000. godine 35 godina zaostaje za razvojem novih zelenih tehnologija.

Neophodno je da država stane iza „zelene ekonomije“ i postavi mehanizme koje građani i privreda mogu da prate. Građani moraju da budu društveno odgovorni i kada kupuju neki proizvod, potroše ga,  ambalažu odlože na propisan način.

Ekološki ivičnjaci

Sa druge strane, prošle godine “E reciklaža” je proizvela prvi proizvod dobijenog reciklažom katodnih cevi – ivičnjake, u saradnji sa Institutom za građevinarstvo i arhitekturu, Građevinskog fakulteta u Nišu. Proces je trajao tri godine i rađen je po posebnoj recepturi sa potrebnim atestima. Ivičnjaci su postavljeni u centru Niša. Očekuje se da budu postavljeni i u drugim gradovima širom Srbije, pa možda i u Subotici, jer kao što znamo naš grad je uvek bio pionir po pitanju zaštite životne sredine. Proizvedeni ivičnjaci predstavljaju pilot projekat, koji je prvi ove vrsteeu regionu Srednje i Juogostočne evrope i predstavlja  pokazatelj da dobrom saradnjom države, univerzitetske zajednice i firmi može mnogo da se postigne. Prvi put u Srbiji dobija se proizvod nastao procesom reciklaže od stakla katodnih cevi, a njegov značaj se ogleda kako u upotrebi sekundarne sirovine u procesu proizvodnje, tako i u potencijalnoj uštedi prirodnih resursa (na ovaj način se omogućava da se ne koristi pesak koji se vadi iz rečnih korita i na taj način je značajan i kao projekat energetske efikasnosti.)

Kompanija E reciklaža je kompanija koja se bavi reciklažom elektronskog i električnog otpada i posvećena je očuvanju sredine. Koristi najsavremeniju tehnologiju i mašine za reciklažu, kako bi sve vrste elektronskog otpada (tzv. EE otpad) uklonile iz prirode, kroz siguran, efikasan i društveno odgovoran proces. Poseduju integralnu dozvolu koja važi na celoj teritoriji republike Srbije i odnosi se na: sakupljanje EE otpada, transport EE otpada, skladištenje EE otpada, tretman EE otpada. Sarađuju sa individualnim sakupljačima, preduzećima i lokalnim samoupravama i 3000 sakupljača.