Nataša Đereg: Brine me nerešavanjecrnih ekoloških tačaka

U okviru projekta Vojvođanke u životnoj sredini razgovaramo da Natašom Đereg, aktivistkinjom za zaštitu životne sredine. Diplomirala je 1977.godine na Šumarskom fakultetu u Beogradu i  kao student generacije na Odseku zaštita od erozije. Decembra 1999.godine nekoliko profesora sa tog fakulteta, asistenata i studenata osnovalo je CEKOR- Centar za ekologiju i održivi razvoj.

„S obzirom da je bilo bombardovanje i da nisam mogla ostati na fakultetu, a već sam i ćerku dobila u 1998-oj, tako da sam se vratila u Suboticu. Posvećenost za zaštitu životne sredine je bila kod mene uvek prisutna, kao i želja da nešto učinim po tom pitanju, a vrata su mi se otvorila kada sam 2000 bila na dužoj obuci za mlade lidere u ekologiji u trajanju od 4 nedelje u Sentandreji u REC-u u Mađarskoj, gde sam naučila puno o tom kako se pišu projekti, šta su aktualne teme, kako se boriti za prava javnosti kada je u pitanju životna sredina. Tada me je posebno privukla tema o GMO i onome šta rade velike multinacionalne korporacije, i bavljenje tom temom me je povezalo sa Zelenom mrežom Vojvodine gde sam kasnije bila učesnik u par projekata vezanih za podizanje svesti o genetski modifikovanim organizmima. Paralelno radila sam manje projekte za CEKOR. 2004. godine bila sam na sastanku u Bugarskoj mreže Bankwatch i od tada je CEKOR počeo da se bavi više sa temama infrastrukturnih projekata, međunarodnih finansijskih institucija, sprečavanju negativnih socijalnih i ekoloških uticaja koji dolaze kroz projekte u oblasti saobraćaja, energetike, rudarstva..“, kaže Nataša Đereg.

Imate dugogodišnje iskustvo u realizaciji projekata žaštite  životne sredine. Kako biste ocenili stanje u životnoj sredini?

Ono što mene najviše zabrinjava u životnoj sredini u Srbiji trenutno je nerešavanje, tj vrlo sporo i problematično rešavanje decenijskih crnih ekoloških tačaka, gde imamo najveća zagađenja kao što su Smederevo, Bor, zagađenje Velikog Bačkog kanala, pijaća voda sa velikim procentom arsena u Zrenjaninu itd. Generalno, čini se da država na životnu sredinu i njenu zaštitu i dalje gleda samo kao trošak, a ne kao mogućnost za otvaranje zelenih radnih mesta, promene u načinima proizvodnje i potrošnje, promene u pogledu čistijih tehnologija. Zabrinjava i odnos države prema privatizovanim kompanijama koje su u rukama npr. kineskih kompanija gde se primetilo da otkako su oni došli ima više zagađenja, a država ništa ne preduzima da se ono smanji. Što se tiče zakona, oni su uglavnom harmonizovani sa zakonima EU, ali je njihova potpuna primena još uvek upitna i manjkava, zbog generalno slabih kapaciteta inspekcijskog nadzora, malih kazni, malog broja izrečenih krivičnih presuda u ovoj oblasti, korupciji- osnova je da mora biti vladavine prava, pa će onda i ekološka prava da se poštuju. Na ovim pitanjima radimo i kroz Nacionalni Konvent o EU, i radnu grupu za Poglavlje 27.

Radite i na međunarodnim projektima?

Da. Kroz međunarodne projekte i saradnju sa drugim organizacijama iz regiona puno naučite, bilo da su to projekti finansirani od strane EU ili nekih drugih donatora. Lakše je kada radite zajedno sa organizacijama na primer iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, i slično na problematičnim temama kao što su klimatske promene, kao što su raseljavanja ljudi koji su ugroženi proizvodnjom struje iz uglja, kao što su nedozvoljena državna pomoć u oblasti energetike, uništavanje biodiverziteta, rečnih tokova, nelegalna eksploatacija prirodnih resursa, itd.

Uključeni ste i u rad na Poglavlju 27, šta je ono što Vojvodini najviše nedostaje?

Vojvodini najviše nedostaju sopstvena sredstva da može finansirati projekte u oblasti zaštite životne sredine i komunalnih delatnosti i kadar da ih sprovede: prečistače otpadnih voda, projekte upravljanja otpadom, i rešavanje kvaliteta pijaćih voda. Vojvodini treba i pošumljavanje- gde god se može. Po Zakonu o zaštiti životne sredine propisana je obaveza uspostavljanja fondova za zaštitu životne sredine na republičkom, pokrajinskom i na lokalnom nivou, čija se sredstva (od prikupljenih naknada) moraju nameski utrošiti, na osnovu godišnjeg programa na koji se mora pribaviti saglasnost ministarstva nadležnog za zaštitu životne sredine. Nažalost, namenski karakter ovih prihoda ukinut je izmenama Zakona o budžetskom sistemu krajem 2015. godine, i sada je sve centralizovano. Takođe, upitna je kontrola trošenja ovih sredstava i monitoring stepena realizacije usvojenih godišnjih programa. To je ono što će morati da se promeni.

Tekst je nastao u okviru projekta “Vojvođanke u zaštiti životne sredine“,  koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Malin“ i redakcija portala “Ecofeminizam”.Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.