Ulazimo u eru klimatske neizvesnosti

O prvoj godini izlaženja magazina eEkolist i ekološkim gorućim temama razgovaramo s izvršnom urednicom ovog izdanja Maricom Puškaš…

Pre tačno godinu dana štampano izdanje magazina „Eko list” dobilo je „mlađeg i modernijeg brata” – „eEkolist”. U pitanju je besplatan elektronski magazin koji izlazi u PDF formatu i do svojih čitalaca stiže putem e-maila. Glavne teme su: ekologija, zaštita životne sredine, održivi razvoj, zdravi stilovi života, edukacija, građanski aktivizam, industrija, reciklaža… praktično svi društveni, ekonomski i politički aspekti brige o životnoj sredini. O prvoj godini rada razgovaramo s izvršnom urednicom izdanja Maricom Puškaš.

Kako je nastalo izdanje eEkolist?

Kao dugogodišnji novinari, naviknuti smo da osluškujemo društvo i medije, te nam se učinilo da bismo ovakvim jednim projektom uspeli da pokrijemo medijsku prazninu koja se stvorila u raskoraku uvreženih navika naših čitalaca i novih, dinamičnih tehnologija. Naime, pored više internet portala koji se bave sličnim i srodnim temama, primetili smo da nema medija koji bi elektronski sadržaj ponudio čitaocima u „ambalaži” magazina. Prednosti ovog vida izdavaštva su praktično neograničen broj strana, što nije slučaj sa štampanim izdanjem, ali i beskrajna sloboda u dizajnu i koncipiranju raznih sadržaja. Na taj način se zadržava prepoznatljiva forma magazina, a otvara se mogućnost koju nudi hipertekst interneta. To znači da su naše stranice linkovane na razne sadržaje – dokumente, slike, kampanje, internet strane – te da se i kroz sam sadržaj magazina možete kretati jednostavnim klikom na temu koja vas zainteresuje.

Poželeli smo da budemo moderniji, brži i lakše dostupni, a to nam je omogućio „eEkolist”, čiji je šesti broj stigao na elektronske poštanske sandučiće blizu 7.000 čitalaca koji su se prijavili na e-mail redakcije ili putem kontakt forme na našem sajtu.

Uvek na terenu….

Koliko je realno moguće i teško baviti se istraživačkim novinarstvom u državi koja ima toliko „crnih tačaka” u sistemu zaštite životne sredine?

Naše kolege i saradnici imaju pune ruke posla! Kada to kažemo mislimo na događaje koji se doslovce sustižu na dnevnoj bazi – od trovanja životinja i izlivanja opasnih materija u vodotokove, do zagađenja vazduha i prepreka u sprovođenju evropskih propisa. U „eEkolistu” akcenat je malo više na praćenju internacionalnih tema, ali sve one takođe zahtevaju minuciozni analitički rad i praćenje više izvora. Naravno, i tu je poprilična „gužva u šesnaestercu”, pa nas izazovne teme, interesantne istraživačkim novinarima, prosto „udaraju u lice”. Međutim, naš problem nikada nije bio dolaženje do kvalitetnih i pouzdanih informacija, već tegoba sa kojom se susrećemo iz dana u dan: izostanak reakcije nadležnih i nekakvog epiloga.

Sa kojim izazovima se susrećete svih ovih godina u nastojanjima da dođete do prave publike?

Teškoće i izazovi su deo posla, a posebno novinarskog. Živimo i radimo u vremenu kada se moramo boriti za svakog pretplatnika i čitaoca. Zato je u početku bilo neminovno da „zagrizemo” i damo 100 posto sebe, kako bismo izdanje promovisali i predstavili potencijalnim čitaocima. Naravno da je bilo sumnji i pitanja: „Zašto nam je ovo bilo potrebno?”, ali naš sam rad na izdanju nikada nije bio upitan. Shvatili smo to kao lični projekat i uložili u njega svoj rad i vreme. Veliku podršku su nam pružili naši saradnici, ali i drage kolege.

Kada nam je prošle godine roda donela „eEkolist”, medijska scena bila je sasvim drugačija. Promocija novog izdanja na društvenim mrežama bila je više nego uspešna i za veoma kratko vreme uspeli smo stignemo do očiju zainteresovane javnosti u Srbiji, ali i celom regionu. Danas, možemo se pohvaliti da naše izdanje stiže na adrese šarolike publike, među kojima su građani, ali i kancelarije medija, vladinih i nevladinih organizacija, lokalnih samouprava, kompanija… To je baza čitalaca koju godinama nadgrađujemo i osećamo veliku odgovornost za svaku napisanu reč. Naš magazin stiže do inboksa u Australiji, Kanadi, širom Evrope… praktično do svih naših ljudi. A kada kažemo „naših” – mislimo na sve one dobre duše koje znaju da ne postoje granice za zagađenja i devastiranje prirode, te da se zajedno moramo boriti ukoliko želimo da preživimo.

Koje su po vašem mišljenju ekološke goruće tačke?

Kao novinari – imamo obavezu da budemo objektivni; kao ljudi – ne možemo da ostanemo hladni na podatak da u gotovo celom Banatu i značajnom delu Bačke ljudi piju zdravstveno nebezbednu vodu. To je nešto što nas onespokojava i vraća na teskobnu činjenicu da, bez obzira na sve, reakcija nadležnih po pravilu izostaje. U najugroženijim gradovima voda iz slavine doslovce ima i boju, i ukus i miris – sve one fizičke osobine koje su nas još u osnovnoj školi učili da voda ne poseduje. A to je „voda” koja se koristi u domaćinstvima, u kojoj se najmlađi kupaju… Ljudi moraju da se dovijaju na razne načine – koriste flaširanu vodu ili imaju aparate s balonima, što sve povećava već previsoku cenu života u Srbiji.

Isti je slučaj i sa malim hidroelektranama, s tim što ih nadležni bar povremeno pomenu u svojim gromopucačkim saopštenjima za javnost. Jedni su „za”, drugi „protiv”, ali prave reakcije, naravno, nema. Aktivisti na terenu nisu dovoljno moćni da zaustave devastaciju reka. I pored solidarnosti i pomoći raznih građanskih inicijativa, prosto nije za očekivati da ovi ljudi stanu pred bagere i doslovce svojim telima zaustave dalje razaranje prirode. Sve je više vodotokova sabijenih u cevi, tako da o biološkom minimumu ne možemo da pričamo. Te reke su ubijene, a kako je prirodna drenaža terena narušena, pitanje je trenutka kada će vegetacija u njihovim mikroslivovima početi da odumire…

Svi mi koji putujemo, ne samo Srbijom, već gotovo celim regionom, susrećemo se s najbahatijim primerima zahađenja vode i zemlje. Nema vodotoka koji nije zatrpan smećem. Čak su i zabačeni planinski potoci dekorisani plastičnom ambalažom!

Deluje da je gorući problem voda, ali, verujte, jednako nam gori pod nogama i što se tiče zagađenja vazduha, plastičnog otpada, neuređenih i divljih deponija…

Koje su vaše glavne teme?

Trudimo se da pokrijemo što više oblasti i da ih sagledamo iz različitih uglova. Vode su naša opsesivna tema i svakako ćemo im posvetiti posebnu pažnju, tim pre što kao društvo i pojedinci moramo da se probudimo i realno sagledamo opasnosti sa kojima se suočavamo. Ulazimo u novu eru, u doba klimatske neizvesnosti, kada će voda, kao resurs, biti daleko dragocenija nego što mi to danas možemo da pojmimo. Naša budućnost je upitna i ne tako svetla. Moraćemo mnogo bolje da predviđamo i strateški reagujemo ukoliko želimo da opstanemo.

Šta biste poručili čitaocima našeg magazina?

Ne bismo želeli da budemo patetični na kraju i citiramo „krupne reči”. Zato ćemo da budemo novinarski direktni i surovi: zaštita životne sredine zavisi od rada državne administracije, primene zakona, a pre svega od društvene agilnosti građana. Ali, ukoliko budemo čekali da se nadležni organi dosete – izgubićemo dragoceno vreme. Verujemo da je odgovornost naša i da sve inicijative dobre za prirodu i društvo počivaju na solidarnosti građana i aktivizmu. Moramo zbiti redove i udružiti se, jer ono što nam dolazi u budućnosti potpuno je novo i jedinstveno u celoj ljudskoj civilizaciji. Kao nikada do sada, došli smo do same ivice provalije i rizikujemo pad. Verujemo da još uvek možemo da „povučemo ručnu kočnicu”, jer da nije tako – sigurno ne bismo tako predano radili ovo što radimo.

Tekst je nastao u okviru projekta “Vojvođanke u zaštiti životne sredine“,  koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Malin“ i redakcija portala “Ecofeminizam”.Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.