Da li je umetnost slamarstva umetnost?

Pod uticajem globalizacije, medija u potrošačkom društvu postavlja se pitanje da li je umetnost nestala ili je i ona deo potrošačkog društva?. Pojedini teoretičari savremenu umetnost ne vide kao veliku umetnost i ostaju verni tradicionalnom shvatanju umetnosti. Filozof Martin Hajdeger u svom radu Izvor umetničkog dela razmatra tezu nemačkog filozofa Georga Vilhelma Fridriha Hegela o smrti umetnosti.

Iz pitanja, ali i tvrdnji koje postavlja Hajdeger može da se zaključi da se velika umetnost udaljila od čoveka, što znači da Hajdeger pravi razliku između tradicionalne i savremene umetnosti. On savremenu umetnost ne smatra velikom, što bi značilo da umetničke prakse u savremenom dobu ne zadovoljavaju Hajdegorovo poimanje velike umetnosti, koja teži ka nekom uzvišenju.

Kada govorimo o estetici Martina Hajdegera treba da znamo da njegov pristup umetnosti zapravo je usmeren na to da izlazi iz okvira svoje estetike posmatrajući umetničko delo kroz njegovu suštinu.

Hajdeger jednom od svojim najznačajnijih radova Izvor umetničkog dela prvobitno objašnjava suštinu umetnosti kao “postavljanje istine u delo”.1 Zatim, obrazlažuči da je stvaralačko očuvanje istine u delo, odnosno, “Suština umetnosti, na čemu počivaju umetničko delo i umetnik, jeste samopostavljanje u delo istine”.2

Pitanje koje ovde postavljamo je da li u savremenom dobu mi imamo pogrešan odnos prema umetnosti? Ko odlučuje šta je umetnost i umetničko delo?.

Hegel svoje područje estetike određuje kao umetnički lepo i govori o lepoti koja je proizvedena od strane čoveka za čoveka, a ne o prirodnom lepom. Prema tome, za Hegela je umetnički lepo ideal, a ideal predstavlja ideju kao način da sami sebe razumemo.

Nestanak umetnosti” ili njena prisutnost u svakodnevnom životu

Lepo je ideal, vrednost i nužnost za životni uspeh”, smatra poznati francuski filozof, teoretičar savremene umjetnosti Iv Mišo. U svom delu Umjetnost u plinovitom stanju3 analizirao je stanje u umetnosti od moderne, postmoderne i globalizacije. Teoretičar savremene umetnosti zastupa tezu o “nestanku umetnosti”, objašnjavajući da se ne radi o stvarnom nestanku umetnosti, nego da je ona postala sve prisutna u našim životima, na svakom mestu u koraku. Umetnost se razvila unutar grupa, a savremena umetnost je postal dostupna širokim masama iako nije u suštini namenjena njima.

Smatra da je došlo do preoblikovanja umetničkog dela i da nam je ono danas dostupno jer je “lepo” i da je ušlo u sve pore svakodnevnog života. “Lepo” postaje ideal i ključ uspeha i prelazak lepote u “događaj” biotehnološkog proizvedenog sveta opisuje kao “umetnost u plinovitom stanju”. Pretvaranje umetničkog dela sa “aurom” u današnji modernu umetnost koja je dostupna u raznim oblicima zahvaljući napretku tehnike, umetnost sada igra sasvim drugačiju ulogu u savremenom životu. Smatra da je došlo do “smrti” prave Umetnosti i da je ona danas namenjena u komercijalne svrhe. Što se može videti kroz razvoj turizma, kulture i identiteta. Mišo smatra da mase i ne razumeju umetnost i turisti troše novac na razne suvenire, koje nose predznak “umetnički”.

Volter Benjamin zastupajući tezu o ponovljivosti objašnjava da ono što se je reprodukovano u filmu nije umetničko delo, nego da montaža ima umetnički elemenat. Film je namenjen za masama, a drugi oblici umetnosti maloj grupi ljudi. Ovakvim stavom Benjamin je podržao tezu o promeni percepcije i prirode umetničkog dela. Sa njim se složio i Mišo objašnjavajući da od kraja 19.veka više je snimljeno ploča i filmova, i štampano jeftinih knjiga, nego što je proizvedeno umetničkih dela. Jedinstvena umetnička dela isto tako su kopirana, pa se danas mogu videti u vidu reklama, plakata, fotografija, na internetu…

Kroz umetnost, kao ovakvu kako je opisuje Mišo zadovoljeni su različiti interesi, poput hedonističkih i turističkih. Slažem se sa tezom da pod uticajem globalizacije umetnost postaje bliža modi i turističkoj ponudi. Muzeji su postal mesta gde se okupljaju široke mase i nisu više okupljališta elite koja je umetnost, doživljava na drugačiji način, nego što se danas umetnost doživljava. Danas je “lepo” osnov svega. Ono diktira izgled, koju odeću da nosimo, šta da gledamo i šta je umetnost.

Ako pođemo od tog stava, onda se postavlja pitanje: Zbog čega slike i predmeti od slame se ne bi smatrali umetničkim?. Ukoliko se percepcija umetnosti promenila kako tvrdi Benjamin, onda danas u ovom savremenom dobu da bi nešto bilo “umetničko” ne posmatra se više samo od kojeg su materijala predmeti ili slike, nego koji estetički doživljaj budi dotično umetničko delo u posmatraču.

Hajdeger u svojoj analizi dela umetnosti polazi od toga da svako umetničko delo ima neko značenje i vrednost za društvo ili pojedinca. Umetničko delo obuhvata i materijal od koga je slika ili predmet napravljen, a doživljaj koji imamo koristeći to delo ili gledajući sliku od slame smatra suštinom umetnosti koja se javlja u delu. Hajdeger smatra da je umetničko delo predmet samo kada ima tržišnu vrednost.

Na primer, slike i predmeti od slame se nazivaju umetničkim delima, ali ih pojedini teoretičari i istoričari umetnosti ne smatraju delom umetnosti, tačnije delom velike umetnosti o kojoj Hajdeger govori. Nemački filozof Hegel početkom XIX veka postavio je tezu da umetnost pripada prošlošti I u svojim radovima posvećenim estetici govorio o smrti umetnosti, odnosno umetnost gubi značaj koji je imala nekada za čovečanstvo. Polazeći od ove Hegelove teze o smrti umetnosti, koju je Hajdeger razmatrao postavlja se pitanje da li danas možemo da smatramo predmete izrađene u tehnici slame umetničkim i delom savremene umetnosti?.

Šest pridmeta od slame, kao i perlica iz 1989. godine, koju je izradila, rodonačelnica ove naivne umitnosti, Kata Rogić.

 Da li su slike i predmeti od slame umetnost?

Istoričar umetnosti, Bela Duranci u svom tekstu Počeci primenjene umetnosti u Vojvodini4 zastupa tezu da je umetničko oblikovanje predmeta praktične namene – „primenjene umetnosti“. Duranci objašnjava da je 50-tih godina krajem prošlog veka započela je „industrijska imitacija rukotvorina“ što je izazvalo protest umetnika i usmerilo pažnju na autentične vrednosti proizvoda veštih majstora.

Da podsetim, u početku su likovni kritičari slikanje u tehnici slame uvrstili u ručni rad, a ne u likovnu umetnost jer lepljenje ravne slame na selotejp i seckanje slame nisu smatrali umetnošću. Međutim godine 1986., profesor istorije umetnosti Bela Duranci ukazuje da pletivo predstavlja umetnost slikanja u tehnici slame i kaže „ lepiti i seckati slamu može svako, a plesti ne“.

Umetnost slamarstva je zasnovana na bunjevačkom običaju pletenje slame, a vezuje se za proslavu završetka žetvenih svečanosti “Dužijancu“.

Godine 1911.godine pop “Crkve svetog Roka” Blaško Rajić, sa salaša i porodičnih domova ovaj običaj je preneo u crkvu. Žeteoci, kojima bi se pridružili i mladi obučeni u svečane narodne nošnje, predvođeni bandašom i bandašicom noseći klasje i krunu ( poseban venac napravljen od slame ), ušli bi svečano u Crkvu na svetu misu na praznik Velike Gospojine. Slama je dar prirode, snaga ravnice, hrana žitnice, rad i molitva, blagoslov Boga, svečanost Dužijance. Svaka slika koja je izrađena u tehnici slame ima svoju priču koja se oslanja na istoriju, običaje I ideju. Danas, umetnost slamarstva se razvila i kod drugih naroda širom Srbije, Hrvatske, Rumunije I drugih zemalja u okruženju. Specifična je po tome što je I danas velikim delom vezana za običaje i rituale. Pored toga, što Bunjevke i Bunjevci slamom oslikavaju salaše, crkve, običaje, Sava Nikolić Poljanski iz Aleksandrovca izrađuje ikone u tehnici slame.

Ako pođemo od Hegelove teze o smrti umetnosti i Mišove teze o nestanku umetnosti i Hajdegorovog razmatranja Hegeleve teze, možemo da zaključimo da nisu govorili o nestanku umetnosti nego u savremenom dobu nema više velike umetnosti, odnosno Hajdeger govori o načinu na koji mi danas shvatamo suštinu umetnosti. Hajdeger govori o kraju estetike kao filozofske discipline koja podrazumeva razmišljanje o umetnosti, odnosno o njenoj suštini.

Smatram da mi danas ne možemo da govorimo o nestanku i kraju umetnosti, odnosno, tezi Hegela i Mišoa da se više neće stvarati umetnička dela koja će da kod publike proizvedu neki uzvišeni doživljaj i čulno iskustvo, nego verujem da su govorili o tome da treba da promenimo shvatanje savremene umetnosti. Tradicionalno shvatanje estetike bilo je okrenuto ka promišljanju o suštini umetnosti ili da posmatramo umetnost kao predmet eksploatacije u turističke, političke ili neku drugu svrhu.

Pitanje estetike, ali i postestetike je pitanje granica između umetničkog i ne-umetničkog dela, što je u suštini i pitanje u ovom radu. Da li možemo slike u tehnici slame smatrati umetničkim?.

Poslednjih godina slike i predmeti od slame postaju popularni tako da mogu da se pronađu u raznim galerijama i kulturnim institucijama, a posebno onim koje neguju kulturu i običaje Bunjevki i Bunjevaca. Moć danas da proglase nešto umetničkim imaju galerije, kustosi, i mnoge druge institucije koje izlažući slike izrađene u tehnici slame potvrđuju njihovu umetničku vrednost. Samim tim što su određene slike uvrštene u muzejske postavke dobijaju potvrdu da je reč o umetničkom delu. Potvrda dolazi i od organizacija koja se bave kulturom poput “Bunjevačke matice” iz Subotice, dok treći vid moći imaju kuratori, ljudi koji naručuju umetnička dela i promovišu ih.

Granica umetnosti je pomerena i razlika između umetničkog i neumetničkog dela, ogleda se samo u našem ličnom i subjektivno poimanju umetnosti. Kreativnost dolazi do izražaja i preuzima moć, jer mediji, kustosi, kuratori i druge institucije diktiraju šta je umetnost. Zastupam tezu da su slike i predmeti izrađeni od slame umetnost i da danas ne govorimo o kraju umetnosti, nego o promeni percepcije i suštine umetnosti. Francuski umetnik Marsel Dišan šsvojim umetničkim delima je provocirao javnosti I uveo redimejd5. Zastupao je tezu da je umetničko delo ono što umetnik kaže i u fokus umetnosti postavio kreativnost I ideju.

Ako se vratimo na početak rada i Hajdegorovoj analizi umetničkog dela i razmatramo njegov put od dela do stvarstvenosti stvari, možemo da kažemo da ono što čini potvrdu umetničkog dela u stvari je suština bića. Benjamin je svojom tezom o nestanku umetnosti aure u savremenom dobu postavio je novu tezu u okviru koje je tehnika izrade umetničkog dela je u središtu. Na taj način se prevladava dualizam materija/forma i tehnika postaje centralni pojam. Verujem da je Hegel kao i Benjamin smatrao da dolazi do kraja pojma estetike u tradicionalnom filozofskom smislu. Sada možemo da govorimo o postestetici, odnosno novim oblicima umetnosti koji menjaju pojam umetnosti uopšte. Sada umetnost ima svoj svet i gubi svoje religijske karakteristike i počiva na politici zadovoljavajući potrebe potrošačkog društva. Potvrdu da je umetnost slamarstva umetnost, danas daju sami umetnici, kustosi koji otvaraju izložbe sa slikama izrađenim u tehnici slame, mediji koji vrednuju kreativnost I ideju u nekom umetničkom delu.

5.Literatura

Bošković J., Marsel Dišan: redimejd (ready made),https://pulse.rs/marsel-disan-redimejd-ready-made/(Pristupljeno 01.09.2018)

Duranci B., Počeci primenjene umetnosti u Vojvodini, http://www.upidiv.org.rs/2016/01/poceci-primenjene-umetnosti-u-vojvodini/ ,(Pristupljeno 28.08.2018.godine )

Hajdeger, M.,Izvor umetničkog dela, Slovo, Vrbas, 1996.

Michaud, Yv, Umjetnost u plinovitom stanju, Naklada Ljevak, Zagreb 2004.

1Hajdeger.M.,”Izvor umetničkog dela”, u: Šumski putevi,Plato, Beograd, 2000.,str 67.

2Ibid.67.

3 I. Mišo, Umjetnost u plinovitom stanju, Naklada Ljevak, Zagreb 2004.

5Redimejd predstavlja kritički gest koji je iz temelja poljuljao postavku umetničkog dela kao uzvišenog autonomnog, darom autora stvorenog, komada i omogućio formiranje novog poretka, teorijski potkrepljenog tezama, pre svega, analitičkih estetičara, u kojem je princip redimejda prepoznat kao okosnica promene statusa umetničkog dela.

Tekst je nastao deo predmeta na DTUM:Istraživački projekat 3: postestetička ispitivanja moći i savremena umetnost