Ekofeministička teorija u Srbiji nije popularizovana

Ekofeministička teorija u Srbiji nije popularizovana ni u medijskom, ali ni akademskom krugu. Srbija kao zemlja gde vlada patrijahat ne doživljava na pravi način ekofeminizam.

Ekologija kao savremena naučna disciplina u Srbiji se od kraja devedesetih razvijala kroz akademski prostor i u domenu nevladinih organizacija. Međutim u Srbiji nikada nije zaživeo ekološki pokret, za razliku od “ženskog” pokreta u Srbiji.

Feministički pokret u Srbiji tokom poslednje decenije 20. veka obeležen je ratovima i borbom protiv nasilja i nacionalizma, pa su tako neke ekološke inicijative za uvođenje čistih tehnologija i racionalno korišćenje prirodnih resursa prošle skoro nezapaženo, čak i unutar samog pokreta.1 Osnivanjem Centra za ženske studije u Beogradu i Novom Sadu sa pojmom ekofeminizma upoznaju se polaznici i polaznice ovih alternativnih obrazovnih studija. Feministička teoretičarka Marina Blagojević je istakla, da je feministički pokret u Srbiji ostao zatvoren za ideje ekofeminizma, posebno u aktivističkom kontekstu.2

Na mnogim fakultetima se od 2000-te godine, odnosno od uvođenja Bolonjskog procesa u visokoškolsko obrazovanje uvedeni su i različiti predmeti i kursevi koji se bave životnom sredinom, održivim razvojem i ekologijom. Pitanja roda i ekofeministička teorija se izučavaju samo na master i doktorskim studijama na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i u okviru Centar za rodne studije u Novom Sadu.

Ipak, u procesu evropskih integracija ne može da se ne primeti da se zakoni donose u skadu sa evropskim standardima, da sve više ima lokalnih ekoloških inicijativa i razvoja civilnog sektora.

Najveći problem na je nedostatak novca, ali i političke volje da se država suoči sa problemima očuvanja prirodnih resursa.

U Srbiji pitanja roda nisu priorite, kao ni ekološki problem. Ekofeminizam zbog toga u Srbiji se ne razvija, u akademskom prostoru, ali je prisutan u aktivističkom. Ključna karika su mediji koji pojam ekofeminizam ne upotrebljavaju, a o ekološkim problemima izveštavaju samo ukoliko su u pitanju akcidenti, održivi razvoj ili “slikanje” političara. U društvu koje smatra da pitanja roda nisu prioritet, i feministički pokret veruje da prioritet još uvek nisu ekološki problemi. Sve je manje pravog aktivizma, kao 90-tih i sada je na “snazi” neki novi aktivizam kod ženskih grupa koji je usko vezan sa izvorima finansiranja. Slična situacija je i sa nevladinim ekološkim organizacijama.Sa druge strane, država donosi zakone koji se usklađuju sa standardima EU, ali se u praksi ne primenjuju. Sve gore navedeno dovodi do toga, da je ekofeminizam ostao neprepoznat u Srbiji.

Na sastanku Svetske skupštine životne sredine u Najrobi 2004.godine nastao je Manifest u kome se između ostalog kaže: “nastaviti borbu za mirnu, pravednu i zdravu planetu za sve, nastaviti sa radom na razvoju, sa aktivnostima koje doprinose ravnopravnosti i pravdi, čistijem i bezbednijem okruženju i boljem životu svim društvenim zajednicama”.

Samo stanje životne sredine može na različite načine da utiče na muškarce i žene i prema tome smatram da pitanja očuvanja životne sredine i gender moraju biti uključeni u kreiranje svih javnih politika. Samatram da je primena rodnog osetljivog pristupa u ovoj oblasti u stvari ostvarenje osnovnih ljudskih prava, kao i ženskih ljudskih prava.

Kao što sam navela mnoge pojedine ekofeminiskinje smatraju uvredljivim da se ekofeminizam razmatra kroz prizmu žene i prirode, neuvažavajući njihov aktivizam na polju promocije ekologije i životne sredine i borbe za očuvanje planete. Iz dana u dan se ekološka svest kod građanki i građana Srbije razvija, ali kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti, ona se u Srbiji doživljava kao “da se žene bore za neka svoja prava”.

Pojedini teoretičari smatraju da je ekofeminizam sveden na vezu između žene i prirode, dodajući ženi ulogu majke kroz ovaj pokret. Ja se ne slažem sa takvim teorijama, jer smatram da je ekofemizam usko vezan sa aktivizmom i idejama posvećenim životnoj sredini za koje se vredi boriti. Na kraju krajeva, svi mi želimo da pijemo zdravu vodu, udišemo čist vazduh i borimo se za očuvanje prirode. Zbog toga je neophodno osnažiti aktiviskinje i  ekološke pokrete kako bi imali mogućnost da se bore na opstanak civilizacije.Tu ključnu ulogu igraju mediji, koji na žalost ekofeminizam ne prepoznaju kao deo ekološkog pokreta i feminizma.

Ekološke organizacije u Srbiji mogu da se smatraju “ženskim”, jer ih uglavnom vode žene ili većina članova žene. U SAD ekofeminističke teoretičarke i aktivistkinje su zajednički ukazivale na niz ekoloških problema, koje su rešavale. Ekofeminizam ukazuje na problem sa kojima se sučava naša civilizacija i tu je njegova budućnost. Zbog toga i smatram da je ekofeminizam neodvojiv od aktivizma. Problem je jedino što u Srbiji nije zaživeo Ekološki pokret, kao u zemljama u okruženju, za razliku od Ženskog pokreta koji je aktivistički opredeljen.

Na temelju anketnog istraživanja sprovedenog 2017.godine može se zaključiti da ekofeminizam u Srbiji može da zaživi samo putem aktivizma i to na društvenih mreža. Prema pokazateljima ispitanici (mediji, NVO, naučnici) su zainteresovani za promociju ekofeminizma i životne sredine, kao i da veliku ulogu u širenju ekološke svesti, pa i samog ekofeminizma upravo vide u novim medijima (internet, blogovi, društvene mreže, digitalni mediji…). Isto tako, ispitanici smatraju neophodnim saradnju medija i nevladinog sektora za promociju ekofeminizma. U ovom slučaju u budućnosti na širenju ekofeminizma svakako bi veliku ulogu trebalo da ima konvergencija, jer plasiranje jednog medijskog sadržaja kroz nekoliko medijskih paltformi treba da doprinese popularizaciji ekofeminizma.

U današnje vreme kada je apsolutno sve dostupno svima, od tehnologije do digitalnih medija, potrebno je i svakodnevno usavršavanje.

Ovim anketnim ispitivanjem su dobiveni dobri pokazatelji koji potvrđuju da je ekofeminizam prisutan u Srbiji, ali nije prepoznat i da se sve više ljudi uključuje u proces digitalnog opismenjivanja i boljeg razumevanja medija. Od kada je osnovan portal www.ecofeminizam.com,3 sve je više zainteresovanih za ovo pitanje.

Na kraju zahvaljujem se svim ispitanicima koji su izdvojili svoje vreme i učestvovali u ovom istraživanju i omogućili dobivanje kvalitetnih pokazatelja za bolje razumevanje ekofeminizma i životne sredine.

Danas se ekofeminizam izučava na univerzitetima širom sveta. Studije ekofeminizma su započele neformalno na konferencijama u Americi, Velikoj Britaniji i Nemačkoj i kroz “grassroots” aktivnosti u Indiji i Africi. U Srbiji nije zaživeo ekofeministički pokret. Međutim, od 90-tih godina prošlog veka kroz Ženske studije u Beogradu i Novom Sadu zaninteresovani studenti i studentkinje mogu da se upoznaju sa istorijom ekofemizma. Čitaoci u potrazi za informacijom o feminizmu, ekologiji i ekofeminizmu prelistavaju veb-sajtove prateći fotografije i tekstove i prolazeći kroz prošlost i sadašnjost.

Dobiveni rezultati pokazuju kako, novinari i novinarke, ali i civilni sektor koji se godinama bave pitanjima životne sredine ne izveštavaju o ekofeminizmu, nego o životnoj sredini i kroz nju provlače pitanja feminizma i rodne politike, a da toga nisu svesni. Na ovaj način se povećava publika, odnosno čitaoci, gledaoci i slušaoci, a pogotovo kroz ekološke i feminističke kampanje društvenih mreža, gde se unapređuju organizacioni kapacitet medija. Međutim, kako se ne bi zloupotrebile društvene mreže i medijski sadržaji koji se kroz njih plasiraju, neophodno je stalno kritičko praćenje konvergencije i društvene mreže.

………………..…………………………

1 Blagojević, Marina, Ka vidljivoj ženskoj istoriji – ženski pokret u Beogradu 90ih, Beograd: Centar za ženske studije, istraživanja i komunikaciju,1998.

2 Blagojević, Marina, Ka vidljivoj ženskoj istoriji – ženski pokret u Beogradu 90ih, Beograd: Centar za ženske studije, istraživanja i komunikaciju,1998.

3Ecofeminizam” je internet magazin o zaštiti životne sredine, održivom razvoju, energetici, feminizmu i ljudskim pravima.Opšti cilj nam je da obezbedimo blagovremeno i kvalitetno informisanje svih građanki i građana Subotice, Srbije, ali i regiona.Posebno želimo da doprinesemo afirmisanju aktivnosti manjinskih grupa, poput žena i mladih, da podstičemo programe neformalnog obrazovanja, informisanja, promocije i popularizacije zaštite životne sredine, promociji i popularizaciji ljudskih prava, feminizma i kulture.Svi sadržaji na sajtu “Ecofeminizam” slobodni su za preuzimanje, uz obavezno navođenje izvora.Izdavač:Udruženje građana „Malin“.

……………………….

Literatura:

Blagojević, Marina, Ka vidljivoj ženskoj istoriji – ženski pokret u Beogradu 90ih, Beograd: Centar za ženske studije, istraživanja i komunikaciju,1998.

Buzov, Ivanka , ”Socijalna perspektiva ekofeminizma”, Socijalna ekologija, elektronsko izdanje,2007, 1-16.

Carson, Rachel , Silent Spring, Boston: Houghton Mifflin, 1962.

D’ Eaubonne, Francoise , ”Što bi moglo biti ekofeminističko društvo”, Treća, 2000, 59-62.

Geiger, Marija, Kulturalni ekofeminizam: simboličke i spiritualne veze žene i prirode, Zagreb: Hrvatsko sociološko društvo, 1006.

Geiger, Marija , ”Kako je okoliš postao feminističko pitanje ili što je zapravo ekofeminizam?”, Kruh i ruže, elektronsko izdanje br. 30, 2006, 13-22.

Holy, Mirela, Mitski aspekti ekofeminizma, Zagreb: TIM Press,2007.

King, Ynestra , ”The Ecology of Feminism and the Feminism of Ecology”, in J. Plant (ed),1989.

Mies, Maria, Patriarchy and Accumulation on a World Scale, New Delhi: Zed Press, 1986.

Mies, Maria, ”War is the Father of all things (Heraclitus), but Nature is Mother of Life (C.vonWerholf)”, Capitalism Nature Socialism, 17(1),2006, 18-31.

Mies, Maria, Shiva, Vandana, Ecofeminism, London: Zed Books,1993.

Šiva, Vandana, ”Razvoj, ekologija i žene”, Genero, elektronsko izdanje br.4/5,2004, 75-84.

Warren, Karen, Ecological Feminism, London: Routledge,1994.

Videti: https://aleksandrazikic.wordpress.com/2015/02/11/8-11-2014-2/