Avatar-primer ekofilma

Film Džejmsa Kamerona, Avatar dobar je primer studije slučaja za razumevanje kako je enviromentalni diskurs oblikovan estetikom popularnog i umetničkog fima.

Avatar je primer ekofilma, gde se kod gledaoca stimulišu sva čula. Kroz jednu utopističku priču posvećenu očuvanju životne sredine, na specifičan način gledaocima se prenosi poruka da je krajnje vreme da se zamislimo i počnemo da brinemo o životnoj sredini. Kada govorimo o ekološkim pitanjima svi ljudi reaguju jednako, žele da se uključe u borbu za očuvanje planete i oko toga pitanja se ujedinjuju. Svi smo okupljeni oko teze da smo mi deo prirode i da je sve oko nas prirodno. Avatar predstavlja jednu bajku o prirodi, gde je sve lepo, a sa druge stane, radi profita čovek je spreman da uništi tu lepotu. Ključno pitanje danas, koje se postavlja i u filmu, je da li mi samo konzumiramo ponuđeno ili uspevamo da formiramo i neke svoje stavove.

Radnja filma se dešava na planeti Pandora, baš kako se zove i žena koja je otvorila “kutiju” i “pustila “ zlo među ljude. Pandora je opasno mesto, sa toksičnim vazduhom koji mogu da udišu samo stanovnici planete, ali ne i ljudi i zbog toga svi koji dolaze i istražuju život i običaje stanovnika planete “ulaze” u njihova tela. U filmu, glavna junakinja je Ejva-majka prirode, koja svemu daje život.U fimu je prisutan, ekoterorizam, putem koga vojska I ulagač uništvajuć sve pred sobom, jer na Pandori se nalaze minerali vredni miliona i miliona dolara.Gledajući film mi gradimo stavove o prirodi.

Avatar je film koji pokazuje kako pitanja životne sredine su smeštena u jednom popularnom i umetničkom filmu. Film istražuje ekološku temu, kao i posledice delovanja ljudi na prirodu,ali retke i zaštićene vrste. Možemo reći, da je Avatar realna priča u kojoj su osećanja gledalaca podeljena. Film govori o tome da pitanja životne sredine moga da nam pokažu, kako možemo da se i lično uključimo u rešavanje problema, kao i da li je teško doneti pravi izbor kada se sukobi priroda i profit. Fim postavlja i pitanje morala u kroz kritičku teoriju ekofilmu. Konkretno u Avataru, protoganista filma je stalno imao moralnu dilemu, koja se sukobila sa njegovim etičkim stavovima. Kroz eko-estetiku u filmu kod gledalaca je pokrenuta emocija, sa kojom su mogli da se uključe i osete dilemu.

Postavlja se pitanje da li “loša” umetnost može da utiče na ljude kao i “dobra”?.

Da li je profit vredniji od života ili planete?.

Film kombinuje moralnu borbu i glavnom junaku, koji je vojnik i poslat na Pandoru da sazna njihov položaj, odbranu i javi vojsci koji ne najbolji način da napadanu. Sa druge strane, na tom putu povezivanja sa Na vi narodom, Ejvom i poglavičinom ćerkom, on se počinje da shvata vrednost Pandore i svega što je okružuje. Kroz ovu priču Kameron je direktno uključio i gledaoce provocirajući ih da sami za sebe donesu moralnu odluku šta bi oni uradili u takvoj situaciji. Da li je profit vredniji od života ili planete?.

Avatar nije film u kome su primarni efekti, nego upravo kognitivni uslovi. Prema kognitivističkim uslovima Grega Smita, film obuhvata i efektivne i kognitivne delove i ne dozvoljava da emocionalne identifikacije tipične za klasičan ili mejnstrim narativ filma.

Kao što sam navela u radu u pojedinim ekološkim filmovima kroz eko-kritiku moral zauzima veoma bitno mesto. Za Markondi eko-estetika je izmešana sa enviromentalnom etikom. Smatram da kroz plurarističku eko-estetiku mogu da se pronađu kognitivne i emotivne vrednosti, kao i efekti u filmu koji promovišu kognitivno i emocionalno učenje o ekološkim pitanjima, kada ona nisu razmatrana kao ekološki ili politički korektni filmovi.

Eko-estetika formuliše različite načine razmišljanja o aktivističkoj umetnosti.

Utopistička bajka koja se završava time da samo udruženi možemo da pobedimo i da kada se priroda probudi “uzvratiće udarac”.

Verujem da ekološki filmovi, bez obzira da li govorimo o igranim, dokumentarnim, ili čak o crtanim filmovima u sebi sadrže aktivističku crtu, koja afirmiše gledaoca da nakon filma, razmišlja o pitanjima životne sredine i poželi nešto da uradi, kako bi unapredio okruženje. Ukoliko eko-filmove analiziramo kroz tri estetike, koje je postavio David Ingram, smatram da je eko-estetika vezana za moral i kič najizaženija. Primer, koji sam navela u Avataru, ne samo da je u filmu postavljena moralna i etička dilema, nego su se i gledaoci sami uključili u film i dilemu. Naravno, ovde je reč o utopističkoj bajci, koja se završava time da samo udruženi možemo da pobedimo i da kada se priroda probudi “uzvratiće udarac”. To svakako možemo da povežemo sa današnjim klimatskim promenama, cunamijima, tajfunima i vremenskim prilika koje su nepredvidive. Razlog je utičaj čoveka na okolinu, koji je zarad profita odrekao se čistog vazduha, vode i zemlje.

Da li je svest o istini sve što ćemo ostaviti u nasleđe generacijama posle nas ili će nataloženo iskustvo ipak dovesti do ravnomernog buđenja svesti širom planete o potrebi da se nešto i preduzme?. Na ovo pitanje još uvek nema odgovora.

Literatura:

  1. Stephen Rust, Salma Monani and Sean Cubitt (eds),The Ecocinema Reader: Theory and Practice, Routledge/American Film Institute, 2012.

  2. David Ingram, “The aesthetics and ethics of eco-film criticism’.’, in Monani, S. , Rust, S.  and Cubitt, S. (eds.)Ecocinema Theory and Practice.  New York and London Routledge, 2012.pp. 43 – 61.

  3. Framing the World: Explorations in Ecocriticism and Film, edited by  Paula Willoquet Marcondi ,Series: Under the Sign of Nature, 2010.

  4. http://www.aaa.org.hk/downloads/ECOAESTHETICSbyRasheed.pdf.,Pristupljeno 28.09.2016.