Zavadi pa vladaj: tajna modernog industrijskog društva

Ekofeminstkinja u Srbiji, Aleksandra Žikić izuzetno je aktivna na društvenim mrežama, ali poznata je po tome što prevodi radove Marije Mis.

Marija Mis (Maria Mies) je profesorka sociologije na Univerzitetu za primenjenu nauku u Kelnu, u Nemačkoj, ali se povukla iz nastave 1993. godine. Provela je mnogo godina radeći u Indiji i osnovala je program Žene i razvoj na Institutu za društvene nauke u Hagu, u Holandiji, 1979. godine. Na svojoj stranici Aleksandra Žikić navodi da je prevela odlomak iz knjige Marije Mis Ekofeminizam (Ecofeminism) koju je 1993. godine objavila izdavačka kuća Zed buks (Zed Books), a koju je napisala zajedno sa Vandanom Šivom (Vandana Shiva).

Većina ljudi u bogatim društvima živi u nekoj vrsti šizofrenog ili stanja ‘‘dvostrukog mišljenja’’. Svesni su bopalske i černobilske katastrofe, efekta ‘‘staklene bašte’’, uništavanja ozona, postepenog trovanja podzemnih voda, reka i mora veštačkim đubrivima, pesticidima i herbicidima, kao i industrijskim otpadom, i toga da oni sami u sve većoj meri pate od efekata zagađenja vazduha, alergija, stresa i buke, kao i zdravstvenih rizika izazvanih industrijski proizvedenom hranom. Takođe znaju da odgovornost za ove negativne uticaje na kvalitet njihovih života leži u njihovim sopstvenim načinima života i ekonomskom sistemu baziranom na neprestanom rastu. Pa ipak (izuzev vrlo malo njih) ne postupaju u skladu sa ovim znanjem, kroz menjanje svojih životnih stilova.
Jedan od razloga za ovu kolektivnu šizofreniju je tvrdoglava nada Severnjaka, čak verovanje, da se može imati i jare i pare: sve više proizvoda hemijske industrije i čist vazduh i čista voda; više i više automobila ali bez efekta ‘‘staklene bašte’’; stalni porast proizvodnje robe, više brze i procesuirane hrane, više luksuznih pakovanja, više egzotične, uvezene hrane i uživanje u dobrom zdravlju i rešen problem otpada.
Većina ljudi očekuje od nauke i tehnologije da obezbede rešenje ovih dilema, radije nego da preduzmu korake kako bi ograničili svoju sopstvenu potrošnju i obrasce proizvodnje. Još uvek se u potpunosti ne shvata da visok materijalni životni standard stoji u suprotnosti sa istinski dobrim kvalitetom života, naročito ako se jasno razumeju problemi ekološke destrukcije”, navodi se na facebook stranici Aleksandre Žikić.
Ona dalje u prevodu navodi da:

Već smo pokazali da je ovo dvostruko mišljenje zasnovano na pretpostavci da su prirodni resursi naše planete neograničeni, da ne postoji granica tehnološkog napretka, nema granica prostora, rasta. Ali kako, zapravo, živimo u svetu koji nije neograničen, ova beskonačnost je izmišljena i može se potvrditi jedino kolonijalnim podelama: između centara i periferije, muškaraca i žena, urbanih i ruralnih oblasti, modernih industrijskih društava Severa i ‘‘nazadnih’’, ‘‘tradicionalnih’’, ‘‘nerazvijenih’’ društava Juga. Odnos između ovih delova je hijerarhijski a ne ravnopravan, i karakterišu ga eksploatacija, opresija i dominacija.Ekonomski razlog za ovakve kolonijalne strukture je, iznad svega, eksternalizacija troškova, odnosno prebacivanje troškova na drugoga, gledano iz prostornog i vremenskog horizonta onih koji profitiraju od ovakvih podela. Ekonomski, društveni i ekološki troškovi neprestanog razvoja u industrijalizovanim zemljama bili su i jesu prebačeni na kolonijalizovane zemlje Juga, na životnu sredinu tih zemalja i njihove narode. Samo podelom međunarodne radne snage na radnike/ice u kolonijalizovanoj periferiji i radnike/ice u industrijalizovanim centrima i održavanjem ovih odnosa dominacije čak i nakon formalne dekolonijalizacije, moguće je da radnici/e u industrijskim zemljama dobijaju plate deset i više puta veće od onih koje dobijaju radnici na Jugu. Veći deo društvenih troškova reprodukcije radne snage u industrijskim društvima eksternalizovan je unutar samih tih društava. Ovo je omogućeno kroz patrijarhalno-kapitalističku polnu podelu rada u kojoj se ženski rad za održavanje kuće definiše kao neproduktivan ili kao nerad i otud nije nagrađen. Žene se nazivaju domaćicama/kućanicama i njihov rad je izostavljen iz računanja bruto nacionalnog proizvoda. Zbog toga se žene mogu nazvati unutarnjom kolonijom ovog sistema. Ekološki troškovi industrijske proizvodnje hemijskih đubriva, pesticida, atomske energije i automobila i druge razne robe, kao i otpad i šteta za koju su odgovorni kako tokom proizvodnje tako i tokom potrošnje, nametnuti su prirodi. Manifestuju se kao zagađenje i trovanje vazduha, vode, zemljišta, koje će uticati ne samo na sadašnju već i na sve buduće generacije. To se posebno odnosi na dugoročne efekte moderne vrhunske tehnologije: atomsku industriju, genetski inženjering, kompjutersku tehnologiju i njihove sinergijske, odnosno udružene efekte koje niko ne može niti da predvidi ni da kontroliše. Dakle, i priroda i budućnost su kolonijalizovani zarad kratkoročnih motiva profita bogatih društava i klasa”, navodi se u prevedenom delu teksta Marije Mis.