Srbija treba da poveća energetsku efikasnost do 2020.godine

U predstojećim pregovorima sa EU poglavlje koje se odnosi na životnu sredinu i klimatske promene – Poglavlje 27 predstavljaće jedan od najvećih izazova za državu i privredu. Istovremeno, ekološki projekti nose veliki ekonomski potencijal jer ulaganja u infrastrukturu, zelene tehnologije i cirkularnu ekonomiju imaju velike mogućnosti za razvoj i nova radna mesta. skustva zemalja članica EU koje su prošle ovaj put pokazuju da su investicioni i operativni troškovi finansiranja zahteva evropskih direktiva u ovoj oblasti značajni i zahtevaju visok stepen koordinacije na svim nivoima od republike preko pokrajina i gradova do opština, objašnjava Dušan Stokić, rukovodilac Centra za zaštitu životne sredine PKS. To podrazumeva uključivanje svih subjekata u ovaj proces – industrije i privrednika, predstavnika nauke i univerziteta, lokalnih samouprava, civilnog sektora, medija i svih aktera koji mogu dati svoj doprinos. Procenjuje se da će finansijski najveći teret implementacije i sprovođenja propisa u oblasti zaštite životne sredine podneti privreda oko 60 odsto, lokalne samouprave 20 odsto i građani 20.

„Ako se posmatraju investiciono najzahtevnije direktive, na primer Direktiva o industrijskim emisijama, u sektorima energetike, naftne industrije, hemijske industrije, industrije građevinskog materijala, metalurgije, rudarstva i prehrambene industrije procenjuje se da će za oko 30 instalacija koje podležu izdavanju integrisane dozvole biti potrebno (IPPC instalacije) 1,1 milijarda evra“, ističe Stokić.

Neorganska ekonomija: Skoplje.
Neorganska ekonomija: Skoplje.

Iako se može očekivati da Evropska komisija odobri odlaganje primene nekih direktiva, procenjuje se da će svega oko 20-30 postrojenja eventualno moći da očekuje saglasnost Komisije za dobijanje prelaznih rokova, što je između pet i 10 odsto svih IPPC instalacija, ukoliko se za svako pojedinačno postrojenje za koje se vode pregovori obezbedi validna tehnička, ekonomska i finansijska argumentacija. Sa druge strane, posledice loših pregovora mogu biti fatalne kako za privredne subjekte, tako i za državu.

Privredni subjekti, čija postrojenja ne uspeju da odgovore ekološkim zahtevima i standardima neće imati uslov za izvoz i poslovanje, a država, ukoliko se preuzete obaveze ne ispunjavaju, može plaćati visoke kazne kao što je sada slučaj u Bugarskoj i Rumuniji. Kada je reč o upravljanju otpadom, drugoj velikoj i zahtevnoj oblasti, najveći deo investicionih troškova odnosi se na razvoj infrastrukture u cilju sprovođenja Okvirne direktive o otpadu, Direktive o deponijama i Direktive o ambalaži i ambalažnom otpadu.

„Procenjuje se da će investicioni troškovi u vezi sa implementacijom ovih direktiva iznositi oko 917,7 miliona evra. Novija istraživanja pokazuju da je za sprovođenje zahteva Evropske unije u vezi implementacije direktiva u sektoru komunalnih otpadnih voda i vode za piće, kao i direktive o deponijama, potrebno oko 7,9 milijardi evra. Relativno visoke investicije u ovoj oblasti ne treba posmatrati kao trošak, već kao dugoročno isplativo ulaganje u zdravlje ljudi, u čisto radno i životno okruženje i u zdravu životnu sredinu, rekao je Stokić. Pravilnom politikom zaštite životne sredine, kako je istakao, mogu se ostvariti značajne finansijske uštede zbog preventivnog delovanja na zdravlje ljudi i sprečavanje nepotrebnih i često veoma visokih troškova lečenja i zdravstvene zaštite. Ne treba zaboraviti ni značajan ekonomski potencijal, jer ulaganja u ekološke projekte, infrastrukturu, „zelene“ tehnologije i cirkularnu ekonomiju imaju veliki potencijal za razvoj i zapošljavanje. Razvoj reciklažne industrije i jačanje i integracija sakupljačke mreže u legalne tokove, predstavlja veliku poslovnu šansu kako za postojeća privredna društva, tako i za preduzetnike i inovatore. Nova zakonska rešenja i primena principa cirkularne okonomije treba da omoguće lakše, brže i jednostavnije korišćenje otpadnih materijala, koji dobijaju status sirovine. Ovo može podstaći razvoj industrije i proizvodnje novih proizvoda od recikliranog materijala, a koji potiče od, na primer, otpada od građenja i rušenja, ambalažnog otpada, tekstilnog otpada, bio-otpada I drugo“, navodi se na sajtu Privredne komore Srbije.

Ulaganje u obnovljive izvore neophodno

Srbija bi trebalo da poveća energetsku efikasnost do 2020.godine,smanji zavisnost od uvoza nafte i gasa, za 20 odsto da poveća koriščenje obnovljivih izvora energije i da za toliko smanji emisije ugljen-dioksida u atmosferu.
„Zelena ekonomija“ otvara velike mogućnosti za nova radna mesta, a naročito na polju reciklaže i upravljanja otpadom.

Primenom obnovljivih izvora energije država bi mogla da uštedi i do 2,5 miliona tona nafte, ukoliko bi se koristilo biogorivo. Neophodno je pronaći balans između profita i zaštite životne sredine. Od 2008. godine u Srbije je doneto 28 zakona i više od 300 podzakonskih akata. Bitno je da se napravi balans između profita i zaštite životne sredine.
Početkom 20-tog veka imali smo je dan period industrijalizacije kada se nije vodilo račina o očuvanju planete i okoline. Mi smo sada na početku „zelene ekonomije“ i treba dobro da isplaniramo šta ćemo da radimo. Ekonomski prosperitet, socijalni momenat o očuvanje životne sredine čine „zelenu ekonomiju“. Ona je do sada bila zapostavljana i teško je predviđeti kako će se ona u Srbiji razvijati. Sve države traže mehanizme kako da profit ne bude na prvom mestu.
U Srbiji što se tiče obnovljivih izvora energije najviše mogućnosti ima u ulaganjima u vetar, hidro elektrane i hidro termo izvore, zatim biomasu i drugo.

Procenjuje se da Srbija već 2000. godine 35 godina zaostaje za razvojem novih zelenih tehnologija.

Neophodno je da država stane iza „zelene ekonomije“ i postavi mehanizme koje građani i privreda mogu da prate. Građani moraju da budu društveno odgovorni i kada kupuju neki proizvod, potroše ga,  ambalažu odlože na propisan način.

Ekološki ivičnjaci

Sa druge strane, prošle godine “E reciklaža” je proizvela prvi proizvod dobijenog reciklažom katodnih cevi – ivičnjake, u saradnji sa Institutom za građevinarstvo i arhitekturu, Građevinskog fakulteta u Nišu. Proces je trajao tri godine i rađen je po posebnoj recepturi sa potrebnim atestima. Ivičnjaci su postavljeni u centru Niša. Očekuje se da budu postavljeni i u drugim gradovima širom Srbije, pa možda i u Subotici, jer kao što znamo naš grad je uvek bio pionir po pitanju zaštite životne sredine. Proizvedeni ivičnjaci predstavljaju pilot projekat, koji je prvi ove vrsteeu regionu Srednje i Juogostočne evrope i predstavlja  pokazatelj da dobrom saradnjom države, univerzitetske zajednice i firmi može mnogo da se postigne. Prvi put u Srbiji dobija se proizvod nastao procesom reciklaže od stakla katodnih cevi, a njegov značaj se ogleda kako u upotrebi sekundarne sirovine u procesu proizvodnje, tako i u potencijalnoj uštedi prirodnih resursa (na ovaj način se omogućava da se ne koristi pesak koji se vadi iz rečnih korita i na taj način je značajan i kao projekat energetske efikasnosti.)

 

Kompanija E reciklaža je kompanija koja se bavi reciklažom elektronskog i električnog otpada i posvećena je očuvanju sredine. Koristi najsavremeniju tehnologiju i mašine za reciklažu, kako bi sve vrste elektronskog otpada (tzv. EE otpad) uklonile iz prirode, kroz siguran, efikasan i društveno odgovoran proces. Poseduju integralnu dozvolu koja važi na celoj teritoriji republike Srbije i odnosi se na: sakupljanje EE otpada, transport EE otpada, skladištenje EE otpada, tretman EE otpada. Sarađuju sa individualnim sakupljačima, preduzećima i lokalnim samoupravama i 3000 sakupljača.

U Niškoj firmi E-reciklaža koja posluje u okviru kompanije “Jugo-impeks” i bavi se reciklažom električnog i elektronskog otpada, napravljen je prvi proizvod reciklažom katodnih cevi.
U Niškoj firmi E-reciklaža koja posluje u okviru kompanije “Jugo-impeks” i bavi se reciklažom električnog i elektronskog otpada, napravljen je prvi proizvod reciklažom katodnih cevi.